Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.1
| ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Добијање далматинских градова. — 2. Борбе у Зети. — 3. Мађарске везе са Рашком. — 4. Мађарска врховна власт у Босни. — 5. Византија и Мађари. — 6. Срби са Мађарима.
Мађарска племена, измешана са остацима старих Хуна и Обара, примивши у себе много словенске и германске крви, као и много елемената њихове културе, успела су да већ од XI века, нарочито од времена краља Св. Стевана (997.—1038.), створе стабилну државу европског типа и у битности хришћанске оријентације. Опасности каје су претиле Мађарима од немачких суседа биле су уклањане нешто потпором Византије, а нешто искоришћавањем супарништва између папа и немачких царева. Рано је Мађарска ушла у ред држава које су се почеле сматрати као главни стубови црквене и световне политике Свете столице. Када су, крајем XI века, углавном завршена унутарња трвења и борбе рко власти, Мађарска је могла, довољно јака и са азиским смислом за државно развијање, да отпочне своју експанзију према мору и према областима где је био мањи отпор природни и људски. Краљ Ладислав I »Свети« (1077.—1095.) стекао је свој високи глас тиме што је успео да среди државу унутра и да је упути према мору, постигавши у том правцу прве успехе према Хрватима.
Краљ Коломан, поставши и хрватски краљ, хтео је да своје дело не остави упола завршено. Мађарска, удружена са Хрватском, без морске обале била би организам без плућа. Стога се све његово настојање упућује на то да се добију и далматински градови. Византија је почетком XII века била заузета у Малој Азији, а од год. 1104. династија Комнина ушла је у тешње везе са мађарским двором. Царевић Јован оженио се, наиме, Иреном (Пирошком), ћерком краља Ладислава. Млетачка Република без византиске помоћи тешко би могла сама примити бор|бу са Мађарима са изгледом на успех. Мађари одмах искористише све то и год. 1107. почеше живу акцију. Са повећом војском, која је са мноштвом бискупа добијала помало изглед неког свечаног похода, а у којој су ови имали задатак да својим присуством и везама утичу на папи одани романски епископат у Далмацији, стигоше Мађари најпре пред Задар. Видећи да се добро брањени град не може узети без тешких напора, краљ Коломан се и ту, исто као и са Хрватима, одлучи за компромис: град да призна његову врховну власт, а он њихова права и уредбе. Тако је, каже Тома архиђакон, поступио и са Сплићанима. Узимајући тако током маја и јуна градове северне Далмације, Задар, Трогир и Сплит, Коломан је, доиста, одржавао реч и свуда се заклињао да ће признавати раније самоуправне уредбе и повластице њихове. Његова, једина очувана, заклетва Трогиру, од 25. маја год. 1107. (година је на повељи, вероватно грешком, уписана 1108.), садржи углавном тенор тих обавеза. Грађани неће плаћати данка; краљ ће поштовати њихове локалне установе, па и при избору епископа и месног кнеза; лучки приходи ићи ће само једним делом у краљеву касу; у самом граду неће смети, без дозволе грађана, становати ниједан Мађар или који други туђинац (а за градску општину је туђинац, alienigena, свак ко није њен члан); при доласку краљеву, ради крунисања или других послова, грађани нису дужни никога примити под свој кров без своје воље. Чак је у уговор ушло и то да је сваком оном ко буде незадовољан новом влашћу слободно иселити се са породицом и иметком куда год хоће. »Свакако је (пише Марко Костренчић, који је ове привилегије исцрпно проучио) оваково комунско, партикуларно стајалиште већ у то доба било претежно завладало, те је у градовима триумфовала идеја комунска над идејом државном«. До год. 1110., после далматинских градова, дошла су под мађарску власт и острва Раб, Црес, Осор и Крк.
Краљево попуштање било је, дакле, веома широко. Мађарска је хтела да своје нове поданике придобије за државу не само силом, чија је употреба могла и немати трајног успеха, него и мудром предусретљивошћу. Дозволити да се Мађар у добијеним градовима сматра као туђинац била је, уистини, жртва, ма колико иначе била јака комунална традиција, која је иначе, аналогно другим случајевима, није обележавала као такву. Та одредба казује јасно да нове државне тековине нису добијене за Мађаре, него само за мађарског владара, и да, према томе, у новом односу градова према Угарској постоји само акт признавања врховног суверенитета угарске круне, са владарским повластицама које проистичу из тог правног односа, али да у том иначе нема никаквих других признавања и уступака за остале мађарске власти и држављане. Из овог уговора између краља Коломана и далматинских градова добро се види даље колика је била самосвест њихових грађана, њихово поштовање својих права и, према томе, њихов политички став и утицај. Кад они такве захтеве стављају мађарском краљу и овај их прима, онда је очевидно да су те захтеве, на чије су испуњење грађани већ свикли, признавали и ранији њихови господари, са хрватским заједно. Да ли се из овог уговора са далматинским градовима могу правити какви конкретнији закључци и о Коломанову уговору са Хрватима, мени није довољно јасно. Ови градови, како видимо, имају своју правну традицију и утврђен поредак локалних власти; код Хрвата, ако узмемо да је правне традиције било у довољној мери, настао је, ипак, при крају XI века, свакако потпун поремећај државних власти и врховне управе. У тим питањима морало је бити измена. Колико су ствари и питања те измене повлачиле за собом ми данас без извора не можемо поуздано утврдити; али, ван сваке сумње је да их је било. Стога, по нашем мишљењу, из овог Коломановог уговора са далматинским градовима може само да се види општи карактер његове предусретљиве политике, и да се, са пуно права, узме да је он у свом попуштању ишао веома далеко и према Хрватима, као и према Далматинцима; али, до које мере — то се не може сигурно рећи. Из овога уговора може још, између редова, да се осети каквих су све тешкоћа морали имати хрватски владари са становништвом ових овако самосвесних и у својим правима и схватањима упорних градова.
Овом приликом је Коломан именовао свога још малолетнога сина Стевана за хрватско-далматинскога краља. У том именовању види се нов потез његове опрезне политике у тражењу начина да се створе добри односи између нових тековина, мађарског двора и старе мађарске државе. Коломан припрема постепено спајање Угарске, Хрватске и Далмације и бира баш наследника престола као најподеснију везу за то. В. Клајић је у једној својој студији тврдио да су се Арпадовићи од Коломана па све до Андрије II крунисали посебно за мађарске, а посебно за хрватске краљеве. Утврђено је, међутим, само ово: да од год. 1125., т. ј. од рушења Биограда на мору, ниједан мађарски краљ није више долазио на хрватско-далматинско подручје да се тамо крунише. Стеван, син Коломанов, био је последњи који је то учинио. Крунисања мађарско-хрватских краљева вршена су доцније сва у мађарском Стоном Београду, и то, како се чини, до Златне буле двогубим краљевским венцем у знак власти над две краљевине. У том акту двогубог крунисања јасно се изражава колико тежња мађарских краљева да нагласе своје право легитимности, толико и признање хрватске државне индивидуалности.
Ови догађаји у Хрватској и Далмацији дадоше повод за нове кризе у Мађарској. Бивши »хрватски« краљ Алмош, брат Коломанов, осетио се повређен тиме што се његова краљевина дала другом, и почео је непријатељства против Коломана. Савезника је нашао у немачком цару Хенрику V, који је објашњавао да је Коломан »напао границе наше државе на приморју«, т. ј. подручје које је некад припадало франачкој држави. Поход Хенриков није се одмакао даље од Пожуна, јер се морао завршити, пре икаква успеха, због напада Пољака на његове чешке савезнике. Коломан се према побуњеном брату понашао веома строго: ухватио га је, па је ослепио и њега и његовог деветогодишњег сина Белу. Алмош се после тога некако спасао и пребегао у Византију, а Белу су пријатељи чували добро прикривена у једном манастиру.
Коломанова смрт (год. 1116.) довела је до тежих потреса у држави. Још пре ње, год. 1115., почели су Млечани своје борбе, да се дочепају Далмације, хотећи да се користе унутарњом кризом у Мађарској. Борбе су те вођене са променљивом срећом, али дуго и упорно, и испуњавају добар део историје у првој половини XII века. И Млеци и Мађарска имају у то време несумњива полета. Нарочито је активан дужд Доменико Микиели, једна од крупних личности млетачких, који је год. 1122. водио један импозантан крсташки поход и ушао у борбе чак и са Византијом. Он је год. 1125. разрушио хрватски краљевски Биоград до темеља, вероватно да казни и њега и Хрвате као помагаче Мађара.
У српским земљама готово читава прва половина XII века испуњена је борбама за власт у Зети и постепеним дизањем Рашке и Босне. У Зети се смењује неколико краљева. Од њих је понајважнији Кочопар, који је дошао на власт помоћу рашког жупана Вукана, па се узалуд трудио да се његова утицаја ослободи помоћу Босне. После његове погибије зетским краљем постаје Владимир, зет Вуканов. Он се држао тамо вероватно само дотле док је био жив његов моћни таст; после Вуканове смрти њега потискује Бодинов син Ђорђе, уз кога се нарочито истиче опака му мајка Јаквинта. Њихови противници беже Грцима у Драч и са грчком помоћу доводе на власт Грубешу, најмлађег брата Кочоларова. Краљица Јаквинта би ухваћена код Котора и послата у Цариград, а Ђорђе се склони у Рашку. Са рашком помоћу он наскоро поново добија зетски престо. Својим гоњеним рођацима понудио је после повратка измирење и дао им на управу неке области. Њему је пошло за руком да у другом периоду своје владе за извесно време дигне, донекле, значај Зете и то за трајања престоних метежа у Рашкој. Он је помогао да тамо дође на власт Вуканов синовац Урош, против кога су били остали рођаци; помогавши му, Ђорђе га је сматрао као свог вазала. То уплитање у рашке међусобице и његова опасна подозривост изазваше и рашке и зетске незадовољнике да против Ђорђа позову у помоћ Грке. Грци су се, желећи да својим посредовањем ојачају свој утицај и власт, наравно одазвали. Међутим, у самој Ђорђевој земљи, којој беху додијала та крвава обрачунавања око престола, избише устанци као очит знак готово општег незадовољства. Краљ Ђорђе, без много присталица, допаде ропства и би, као и мајка му, послан у Цариград. Зетски краљ постаде Кочопаров и Грубешин брат Градихна, грчки штићеник и, као и браћа му, противник Рашке. У тој себичној и кратковидној борби зетских господара, којима је добијање власти постало главни циљ, без обзира на средства и цену, нестало је и иначе несталне независности Зете. Постепено су изгубљене и ове главније тековине Михаилова и Бодинова времена. Барска архиепископија би негде средином XII века привремено укинута, а од краљевске титуле оста у народном језику само назив »великог кнеза«. Латинска титула rex још се задржала.
Рашка је, међутим, била увучена у мађарско-византиске заплете и борбе. Алмошево бављење у Цариграду, уз рођаку, царицу Ирену, која је држала његову страну, и његова агитација против Стевана II, наследника Коломанова, створише на византиском; двору осетно нерасположење против новог стања у Мађарској. Краљ Стеван је био обавештен о томе и спремао се на борбу. Мађарски неуспех у Далмацији приписивао је он добрим делом држању Византије, које доиста није било пријатељско, премда су и сами Грци у то време били у сукобу са Млечанима. Спремајући се за борбу, Стеван II је тражио савезнике. Којим је начином успео сада да као савезнике добије Србе није поближе познато; али, иначе се зна да никад није требало улагати много труда да се они крену на борбу против грчких суседа и господара. Мутна Дукљанска хроника садржи неколико вести о раним породичним везама између српских владарских кућа и мађарског двора; било је, сем тога, свакако и других веза. Год. 1127. дошло је до византиско-мађарског рата. Мађарска војска пређе граничне реке Саву и Дунав, заузе Београд и Браничево, и крену према југу. Цар је вештим маневрисањем на Дунаву и отпором у унутрашњости натерао Мађаре на повлачење на дунавску линију; али ту, у борбама око Браничева, не само да није могао да извојује неку одлучну победу него је имао и доста неприлика. После подуже борбе Византинци су чак, са знатним губицима, морали год. 1129. да прекину ратовање. За време тога ратовања устали су Срби на Грке. Грчког заповедника посаде у Расу, Критопла, који је уплашен побегао са свога места, љут цар даде обући у женско одело и на магарцу провести кроз Цариград. После је сам лично пошао у Србију, вероватно по повратку са Дунава, и натерао жупана Уроша на послушност; многе заробљене Србе после тог похода насилно је преселио у Никомидију. И Дукљанска хроника бележи борбе са Грцима, пораз и велико заробљавање за време владе краља Ђорђа, савременика Урошева.
Мађарски краљ Стеван II, коме су напори овога рата донели тешку болест, измири се пред крај живота са слепим синовцем Белом и одреди га себи за наследника. За жену му је изабрао Јелену, кћер рашког великог жупана Уроша, свог савезника и пријатеља. Одавно је већ истакнуто да је у самом имену Урош оно ур највероватније мађарског порекла (Ur + Osius); богзна по каквој су ранијој вези Срби дошли до тог имена. Мађарски утицај, како видимо, јача осетно; он је узео маха не само по Хрватској него се, ето, јавља и дубоко преко Саве, у Рашкој, где наилази на добар пријем. Срби се удружују са Мађарима, да би се њиховом помоћу ослободили од Грка; а Мађарима, у њиховој експанзији преко Драве, Саве и Дунава, треба словенски елеменат као савезник и помоћник, да не би морали имати против себе, поред Грка и Млечана, још и њих, — а било је и нада да ће се племенски разуђени Словени лакше придобити за мађарску државу. У целом XII веку Мађари развијају живу офанзиву према областима северног Балкана, хотећи да отуда потисну Византију; сва српска политичка активност тога времена, са Немањом заједно, са њима је у вези и долази као резултат тих настојања.
Уз краљицу Јелену, жену слепога краља Беле, брзо се јавља на мађарском двору као утицајна личност и краљичин брат Белош. Ова имена: Бела, Белош, Урош, и поменуте сродничке везе остали су задуго у народном сећању, наравно све измешано и хронолошки поремећено; али, отуд налазимо у нашим предањима и нотом у неким летописима помена о Бели-Урошу као далеком родоначелнику Немањића, не без извесне тачности. Краљ Бела и краљица Јелена почели су своју владу у Мађарској иза смрти краља Стевана (1. марта год. 1131.).
Владавина Белина готово је сва испуњена активношћу на Балкану. Он је имао извесних успеха најпре у Далмацији, где је повратио северне градове сем Задра и острва; али, свакако му је главна тековина придобијање Босне. Од год. 1138. јавља се босанска Рама као стални саставни део мађарске краљевске титуле. Вероватно је, али није сасвим сигурно, да је мађарска власт проширена у то време и на остале делове бар средишње и западне Босне. На мађарском сабору у Острогону, год. 1137., »по пристанку целе земље«, краљ Бела је своме сину Ладиславу дао босанско војводство. Извори не говоре ни о каквим борбама у овој прилици; можда је Босна дошла у везу са Мађарима по неком договору или је, још неорганизована, била неспособна за отпор.
Тридесетих година XII века односи између Југословена и Мађара изгледају овако: панонски Словенци су им поданици, Хрватска је краљевина њихове круне, Босна им је покорна, а са српским двором су у најсрдачнијим везама. У Хрватској и Босни мађарски утицај осваја, а у Србији се бори са византиским. После смрти Белине (год. 1141.) три његова сина имала су ове области, односно титуле: Гејза I беше мађарски краљ, Стеван хрватски херцег, а Ладислав босански. Како су они били малолетни, регентску власт вршила је њихова мајка Јелена и брат јој, палатин и бан Белош. У Босни се јавља, као њихов претставник, бан Борић, Словен из Грабарја код Брода. Палатин Белош, за своје управе, још јаче подвлачи словенофилску политику мађарског двора. За краља Гејзу би испрошена кћи кијевског великог кнеза Мистислава, а Белошева кћи би удана за брата нове краљице. Везе Срба са Мађарима помињу се у мађарским хроникама још и по томе што је год. 1146. жупан Урош, заједно са Белошем, помагао Мађарима у борби против Немаца.
На византиски престо беше у ово време дошао последњи њихов владар непрепорне вредности, храбри и предузимљиви Манојло Комнин (1143.—1180.), један од правих витезова епохе крсташких ратова. Његов главни задатак беше да још више дигне значај Византије, коју су два његова крупна претходника, Алексије и Јован, у многом правцу готово препородили. У тој тежњи он је морао доћи у сукоб са Мађарима, који су претили да постану права средњоевропска-балканска сила и да у осетној мери претстављају Манојлу сметњу да Балкан направи искључивим подручјем Византије. Првих година своје владавине Манојло је био заузет у Малој Азији, где је напредовање Селџука постајало све опасније. На европска питања он је обратио интензивнију пажњу тек од другог крсташког похода, који је год. 1147. и опет прошао преко балканског подручја, старим цариградским друмом од Београда према Нишу и даље на исток. У вези са тим крсташким походом, односно хотећи да искористе Манојлове заплете са крсташима, кренули су и Нормани своју експедицију према Балкану. Цар Манојло је позвао у помоћ Млечане и њихову флоту, а као цену за ту помоћ дао им је широке трговачке повластице, које су омогућиле знатно бржи привредни прогрес јадранске републике. После подужег прегоњења пошло је Манојлу за руком да Нормане сузбије, чак се почео спремати да ратно подручје пренесе у јужну Италију, и тако, најкраћим путем, учини крај норманском угрожавању Балкана са те стране. Уплашени Нормани употребише сва средства да цара задрже балканска питања и непосредније опасности. Они стога ступише у везе са Мађарима, а посредно и са Србима.
Нови српски покрети против Византије, у вези са Мађарима, почињу год. 1149. Грчки писац Кинам сам је уочио и истакао те везе. Српски владар тога времена, Урош II Првослав, устао је против грчке власти и са својим Србима, каже Грк, »зло« је починио по свом суседству. Цар Манојло је, после постигнутих успеха против Нормана, лично кренуо у Србију, продро до Раса и опустошио му читаву околину. Кнез зетски Радослав сам је дошао цару да изјави покорност, а он га је лепо примио и признао као свог вазала. Рашки Срби су се делимично повлачили у планине, куда их Грци нису могли прогонити, а делимично су се и опирали, нарочито у тврђим местима (на пр. у граду Галичу ниже Звечана) и према мањим грчким одредима. Заробљене Србе цар је дао преселити у околину Софије и друга места. Све ипак није могао да савлада једним замахом, него је наставио ратовање и наредне године, и то у касну јесен, кад је у гори нестало лишћа. Ове друге године Срби се више нису борили сами, него су добили помоћи од Мађара. Из Ниша, преко Лугомира, кренуо је цар на Саву и Дрину, која је, по речима савременога Кинама, раздвајала Босну »од остале Србије«. Мађарске чете, састављене понајвише од Печенега и хазарских Калисија (на њих опомиње име дринске Калесије), пређоше преко Босне у Рашку. Борбе су започеле негде код Дрине; али, главна битка била је на реци Тари, где се сјединише српска и мађарска војска. Борба је била веома оштра. Сам цар је ту лично поделио мегдан са мађарским вођом огромним Бакхином; Манојло је био рањен, али је Бакхин жив допао његова ропства. После грчке победе Урош је покајнички дошао пред цара и измолио милост; услов царевог праштања била је његова вазалска обавеза: да ће помагати цара у борбама на западу са 2000 људи, а на истоку, у Азији, са 500, место са 300 колико је дотад давао.
Цар Манојло је, природно, хтео да се обрачуна и са Мађарима. Као ратно подручје узео је Срем, где је похватао много робља; дуже времена давала је отпор једино земунска посада. Мађари су за то време маневрисали према Браничеву, мислећи, можда, да пресеку цару отступницу. Кад је, међутим, извршен један упад византиских савезника у тамишки крај, Мађари су, у опасности да се туку између две војске, затражили мир, који им је Манојло дао, задовољан постигнутим мада непотпуним успесима. Овај пораз изазвао је Мађаре на нова спремања, војничка и дипломатска. Рођак царев, заповедник целе граничне области, Андроник, један даровит али безобзиран авантурист, доцнији цар Византије, ушао је са Мађарима у преговоре да им изда извесне пограничне градове, под условом да они њему помогну дочепати се престола у Цариграду. Али, за те преговоре сазнаше Грци за времена, опозваше Андроника и спречише целу ствар. Мађари су мало иза тога, позвавши у борбу и своје вазале, почели нови рат, год. 1154. У овом походу изрично се помиње као вођ једног помоћног одреда босански бан Борић. Као и прошли пут, Мађари су оперисали према Браничеву и продрли у ту област; али, ни сад се нису много користили. На вест о доласку јаче цареве војске они почеше повлачење, и то, због надошлог Дунава, према Београду и Сави. Босанце је пут и иначе водио тим правцем. На том повлачењу успели су да сузбију једно грчко оделење, које се неопрезно бацило међу мађарску војску. Мир је склопљен идуће године, и опет без нарочитих користи и по једну и по другу страну.
Мађарски пријатељ Урош II беше у то време, год. 1155., замењен његовим братом Десом, једним подузетним наследником Вукановим, који је још раније, око год. 1150., добио под своју власт Дукљу, Требиње и Захумље. Зашто је баш дошло до те смене није сигурно познато; и Урош и Деса ишли су пред цара Манојла да се туже један на другога и да траже од њега правду, што би могло значити да међу њима није било крупније разлике у држању према Манојлу и Византији. То би, рекосмо, могло значити; али, ни то није сигурно. Можда се Урош накнадно правдао за своје држање или објашњавао своје поступке као да нису били непријатељски. У сваком случају, овај догађај је најбољи доказ колико је рашка политика овог времена била зависна од византиско-мађарских односа. Цар Манојло је примио уверавање и задржао је на власти Уроша; али, и за Десу је одвојио један део државе, и то источни, ближи моравској долини, где је била још неутврђена област која се грчки називала »Дендра«, т. ј. Шумадија или тако нешто. То што је цар одвојио за Десу област на истоку, близу Ниша и моравског пута, који је спајао Београд са Цариградом, значи да је у њ имао више поверења. Сем тога, овом деобом он је учинио и добар политички потез: ова два српска владара пазиће један другом на сваки корак и ради суревњивости један ће увек остајати на његовој страни. Урошево држање цару није изгледало поуздано; после ове поделе оно је имало у себи још више елемената који су давали повода сумњи, док се најпосле није потпуно открило као антивизантиско. Урош се стога није могао одржати на власти. Место њега јавља се, око год. 1160., као велики жупан Белош, његов млађи брат, мађарски палатин. Зашто је Белош напустио Мађарску и зашто је цар пустио баш њега да дође за владара Рашке место Уроша, кога је сам он свргао за казну, не може са сигурношћу да се утврди, јер вероватних комбинација има повише. Једно стоји: да се Белош у Србији није дуго задржао, и то највероватније због протеста Цариграда. Њега је, пошто се поново вратио у Мађарску, заменио Деса, по свој прилици већ год. 1161. Цар је пристао да он дође на престо само под условом да поврати област Дендру и да још једном, тврдом заклетвом, призна своју верност његовој круни. У Цариграду се већ добро видело да сви српски владари, у тежњи да се ослободе византиске врховне власти, одржавају везе са Мађарима као најактивнијим противницима Царства, и да се према Цариграду оријентишу само да се лакше, у међусобној борби, дочепају власти, и онда кад виде и осете да је надмоћ Византије несумњива.