Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.15
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
1. Развој политичког живота у нашим разним областима. — 2. Значај Рашке и Босне. — 3. Заједничке везе и услови разједињавања Југословена.
Словени су преплавили Балканско Полуострво и његово непосредно суседство као једна велика етничка заједница. Али, при образовању њихових држава та заједница није се осетила, из два разлога: прво, ради њихове племенске расутости, која им није дала да се групишу у веће организације; и друго, услед огромног подручја преко којег су се разлили и посебних географских и политичких услова под којима су се, тако разливени, имали да сналазе и развијају.
Кад изузмемо образовање бугарске државе, за коју иницијатива није дошла од Словена, онда видимо да се државна активност словенских племена јавља само као реакција на туђ притисак или услед угрожавања од других. Словенци се буне против Обара и њихових насиља; Хрвати се групишу према Францима, Срби према Бугарима и после, у Маћедонији и Зети, према Грцима. Унутарњих организаторских инстинката за образовање државе и за неку јаку централну власт у њих нема, мада су толико векова провели у заједници са разним азијатским племенима, чије су склоности у том правцу добро познате.
Развијање југословенских држава ишло је по извесној географској поступности. Јављале су се најпре на граничним подручјима, тамо где су наша племена била прва на ударцу и где су експанзија и суревњивост подузетнијих суседа изазивале и њихову активност. Није случајно што је централна Босна последња од наших области ушла у политички живот и што унутарње племенске организације Требињаца и Захумљана не доспевају никад да достигну неку водећу улогу. Прво се јавила држава Самова, горе на северозападу, између Франака и Обара, обухватајући један део Словенаца; затим је дошла Људевитова посавска, па после далматинска Хрватска, а на јуту као гранична подручја Маћедоннја и Рашка.
Од тих држава прва је подлегла Словеначка. Њен географско-политички положај био је најтежи. Она је била прелазно подручје са севера према мору и Италији, и са истока према западу и обратно. У раном Средњем веку, ради Рима и папа, Италија је главна земља политичког живота и промета; према њој нарочито струји немачки свет. Овај постепено, као много јачи, осваја алписко подручје од Швајцарске до Драве. Словенци су се нашли на путу те франачке експанзије, коју су, углавном, донекле ослабљену словенском масом, зауставили тек Мађари. Снага словенских племена тога подручја и сама и у вези са суседима није била довољна да се њихове државне творевине одрже према Францима, најјачем творачком племену Средњега века. Била је за њих срећа што су се могли одржати и етнички, мада знатно потиснути са првобитних сувише размакнутих граница. Срећа је за њих у томе што су били многобројни и наслоњени на целој источној страни на своје саплеменике и што Немци нису, за неколико векова, вршили систематске колонизације против њих. Немачке колонисте увлачиле су се на празна подручја међу расплинутим Словенима, па је између њих и Словенаца, задуго, било више паралелизма у развоју него антагонизма, а посебно у малом свету земљорадника. Та прошараност становништва била је, опет, и један од разлога што ти Словенци, добрим делом потомци Дуљеба, најпасивнијег и иначе од свих југословенских племена, нису могли да крену ниједну већу акцију неког племенског односно народносног карактера. Историја Словенаца, од пропасти Људевитове државе, претставља добрим делом историју карантанских марки и њихових граничних померања, вршених у вези са немачким а не словеначким интересима. То подручје по државном карактеру сматра се немачким. У неким споменицима XII—XIII века име Teutonia протеже се на цело ово подручје са Словенима заједно. Словенски елеменат тих области је пасивни поданички елеменат, који ничим не утиче на савремену историју сем својим издржавањем на тешком месту.
Прелазно подручје била је и посавска Хрватска, после покоравања Словенаца недовољно заштићена каквим већим планинским венцима од Франака са запада п нарочито, после, од Мађара са севера. Одбијени од немачких граница, Мађари рано настоје да загосподаре целим обимом старе Паноније и да се појаве на обалама Јадранског Мора. Стога посавска Хрватска, стално на ударцу, не може никако да развије прави политички живот; у њој су стога, још израна, словенски господари или одани вазали Францима, или хрватски великаши у вези са Мађарима.
Права Хрватска, у далматинском Загорју и унском базену, сувише збијена, патила је стога што није имала дуга даха за трајније напоре. Није имала ни успеха у својој експанзивној политици. Према Босни, где је наилазила на сродан елеменат, та експанзија бивала је привремена, извођена на махове, није развијана са планом и стога није утицала на стварно и стално јачање државе. У посавској Хрватској рано се сукобљавала са мађарском експанзијом и била је отуд потискивана и пре Ладислављева и Коломанова похода. Једино је имала трајнијег успеха у раду са Неретљанима, који су јој се све тешње приљубљивали. Најфаталнија је била политика према романским градовима, за којима су хрватски владари, из лако разумљивих разлога, тежили од првих времена јачања хрватске државе. Од времена кад су Мађари почели продирати према мору, а Млечани тежити да постану господари Далмације, хрватска држава је имала да претрпи тешке кризе. Да је имала и бољу државну политику, њени би напори морали бити веома велики да се одржи између два тако опасна и моћна такмаца. Овако, она је сама, стварајући расцеп у земљи, омогућавала бржи и непосреднији рад својих противника. Сем тога, Хрватска, као и Зета, беху перифериске области нашег народа, сувише изложене, а перифериске области немају довољно услова за географску и политичку атракцију осталих крајева. Хрватско уједињавање ишло је уз то веома тешко, јер је, сем извесних политичких препрека, било и географских, — у оно време лоших и једва савладљивих комуникација.
Зета, као и Далмација, имала је нехомогено становништво: у градовима романско, у Загорју словенско. Сем тога, Зета је била на етнички готово неуочљивој граници између албанског и словенског елемента, који су тој раси давали посебан тип и виталитет; али, због јаких, све до данас одржаних традиција племенских та мешана, на заједницу непривикнута раса била је мало погодна основа за једну дисциплиновану државну организацију. Услед тога, затим због свог перифериског положаја, после због близине византиског драчког темата одакле се могло непосредно утицати на послове у њој, Зета није могла да постане стална водећа снага у стварању српске средњовековне државе. Хумска државица Вишевића није никад ни покушавала да то постигне; на подручју између Срба и Хрвата она није имала довољно снаге да размахне ни у једном ни у другом правцу. Њу је, већ према снази, потискивала према истоку или западу час рашко-зетска акција Срба, час активност Хрвата из далматинског Загорја.
Остале су само две југословенске веће области у унутрашњости које су имале да постану нова средишта наших средњовековних држава, пошто су маћедонски покрети, због тога што су и сувише угрожавали интересе Византије, непоштедно угушивани. Те преостале области беху Босна и Рашка. Оне су се налазиле у средишту наших племена, у планинама, задуго ником непосредно на ударцу, са претежно нашим српским, односно словенским елементом, са нешто романских сточара, културно безопасних а етнички жилавих. Из тих средишњих области кренуто је Властимирово и Часлављево дело, које није успело, било са унутарњих сукоба или погрешних политичких комбинација, било са недовољне организације, али никако не стога што не би били погодни услови за развијање народне снаге отуда. Босна је све до пред крај XII века политички пасивна; али, доста је активна у ширењу свог територијалног поседа. Мала првобитна област око извора Босне, такозвана Врхбосна, обухватиће доскора границе које допиру на исток до Дрине, на југ до Неретве и са Рамом до близу Дрежнице, а на западу прећи ће брзо према Хрватској старе границе Пливе и Врбаса. Рашка, као и Босна, богата планинама, створеним за збегове и склоништа у часу опасности, са брдским рекама пуним снаге, са широким пашњацима за стоку, претставља земљу пуну здравља, покрета и прегалаштва, у којој борбени брђански елеменат има психу патријархалног морала и култ мушкости. То је и данас најсвежији и најактивнији део наше расе. Рашка и Босна преузимају своју историску улогу у часу кад обе наше краљевине, Хрватска и Зета, губе своју независност и кад су већ одавно подлегле перифериске државе Словеначка, Бугарска и Маћедонија.
Првих векова нашег живота на новом подручју Балканскога Полуострва, када су се масе словенске, по инстинкту, приближавале једне другима, има неколико момената који су документовали њихово осећање заједнице и потребу да се узајамно подрже. То су: заједнички устанак против обарских угњетача, Људевитов отпор против Франака, љубав за словенску службу, помагање Хрвата Србима у борби са Бугарима, везе између маћедонских Словена и Зећана у борби против Грка, покрет Хрвата и Словенаца против Немаца. Касније, што се више израђује државни живот и државна политика појединих племена, те везе, уколико не слабе, долазе мање до израза. Државне политичке комбинације, као на пр. у Хрватској, иду понекад не само против тих веза ван својих граница него чак и против властитих поданика. Код самих словенских владалаца било је момената и одлука у духу антисловенске политике. Нови проблеми балканске политике и односа са суседима ван Балкана стављали су поједине владаре пред одлуке у којима се морало понекад, у лошој комбинацији, да жртвује позитивно народно за љубав нечег неодређеног туђег. Судбина словенске литургије у Моравској, Панонији и Хрватској најбољи је пример за то. Напуштањем словенског језика у цркви Словенаца и Хрвата учињен је један од најотсуднијих потеза у слабљењу веза између југословенских племена. Он је, ако се могу правити таква поређења, штетио те односе можда ништа мање од саме поделе цркава, која је, са своје стране, условила ту штету и почела да ствара све дубље опреке.
На слабљење веза утицале су и две политичко културне оријентације код Јужних Словена. Срби су од краја IX века улазили све више у политичку и културну сферу Византије, док су код Хрвата преовлађивале везе са Францима и западом. Византиски утицај, вршен на њих из Далмације, имао је романски а не грчки дух. Код Словенаца је сасвим превладала германска култура.
Географска нејединственост балканског подручја није била подесна да омогући, без тешкоћа, ни ближе везе између припадника појединих ужих племенских скупина, као на пр. у Рами и Завршју, у посавској Хрватској и далматинској, а камоли да наспори везе између удаљенијих. »Пластика Балканскога Полуострва (каже Цвијић), где се као иначе нигде у Европи састају четири или пет планинских система, затим и многобројне мање пластичке индивидуалности, ишле су поред других узрока на руку развијању и одржању племена и обласног сепаратизма; то је потпомогнуто и некултурним стањем и оскудицом комуникација«.