Женидба Милоша Обилића/11
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Бродарица, са осталим вилама, улази срдито.
МАРТА:
Шта је то?
Пламеном вам поглед с’јева,
Лице вам је срдито?
СВЕ:
Смрт витезу, смрт јунаку,
Што заузда виле моћ:
Муње хвата у облаку,
Да стрепимо дан и ноћ!
БРОДАРИЦА:
Равијојлу он поб’једи!
ПЛАНИНКА:
Он надмаши њезин пјев!
МАРТА:
То је Милош?
БРОДАРИЦА:
Други витез
Срушио је њезин гњев.
МАРТА:
То је Марко!
СВЕ:
Познајеш их оба ти?
МАРТА:
Ох, та знам их; на срцу им
Змај огњени ув’јек спи.
СВЕ:
Нек погину!
МАРТА:
Дајте стр’јеле!
БРОДАРИЦА:
Виле б’јеле,
Небом плави мјесец, бл’јед,
А у нама
Гробна тама,
Отровнога срца јед.
Дајте стр’јеле, нека кује,
Нек пламеном оштри њих,
Поноћ тамна клетву чује,
Закун’мо се, сестре ми.
СВЕ:
Смрт Милошу, пропаст Марку!
БРОДАРИЦА:
Нек погину ову ноћ!
СВЕ:
Смрт витезу, смрт јунаку,
Који руши виле моћ!
МАРТА:
Амо стр’јеле, амо све!
(Све похитају огњишту и турају стр’јеле у пламен, у који Марта џара, па се хватају у коло и обилазе око пламена.)
МАРТА (једним штапићем баје над ватром):
Вари, вари,
Нек’ зажари,
Виту стр’јелу, љути плам;
Она бије,
Отров лије,
Прострељује дрво, кам.
СВЕ:
Вари, вари,
Нек зажари,
Виту стр’јелу, љути плам, —
Она бије,
Отров лије,
Прострељује дрво, кам.
МАРТА:
Кроз горицу витез гази,
Са врх ст’јене гуја плази
У језеро зелено;
За облаке мјесец плови,
Присојкиња змаја лови;
Хукни, хукни јејино!
Гуја просу отров њен,
У чељусти носи пл’јен.
(Јејина расклопи крила над огњиштем и машући њима хукће. Испод земље чује се необично сиктање и писка; са свију страна посукља пламен.)
СВЕ:
Осветнпчка стиже ноћ,
Витези ће амо доћ.
(Из даљине се чује вучје завијање.)
БРОДАРИЦА:
Чуј, вучица то завија,
Над језером штенче доји,
Она шаље нама глас.
ПЛАНИНКИЊА:
У засједу виле зове,
С вјештнцама дуси плове;
Настао је судни час.
СВЕ:
У засједу! У засједу!
(Све похитају журно на један отвор. Докле оне излазе, на другоме се отвору јавља Равијојла, врло тужна. На улазу застане, наслони се на пећински отвор и сјетно гледа.)
|