Војиславу
Хајдмо, о, хајдмо, тамо, бесмртни Војиславе,
Из ових тешких дана, у крило чуднога света!
Ах, ја сам уморен страшно сумором наше јаве
И добом очајним нашим, празним и без полета...
Хајдмо! Води ме собом! Моје те срце тражи,
У болу борба својих изгубив своју вјеру,
Кô сунце истине благе, у свијету гријеха и лажи,
Гдје жреци Христови Христа наново на крст стеру!...
Божанском својом лиром, са које истине звоне,
Баци у душу моју ријечи помирења!
Изгубив богове свијет, бесмртне силе оне
У духу нађоше твоме своја васкрсења
И ти би израз њих.
Но, гдје је народ да њихног жреца штује?
У храмовима њихним, усамљен, још се чује
Твој бол и твој стих!...
Хајдмо, о, хајдмо, тамо, бесмртни Војиславе,
Из ових тешких дана, у крило чуднога свијета –
Несрпске, муљаве ријеке божанске обале плаве,
С којих гигантска твоја Олимпу душа лета.
Монтана, 18. X. 1904.
