Ваше Височанство!
| Ваше Височанство! (1895) Писац: Симо Поповић |
Године су прошлост одаљиле,
Моја већ се у маглу завија;
У сјећању још тек животаре
Младости ми чеда најбујнија.
Слатке жеље провргле се у сан,
Смјеле тежње прошлу младост кажу:
Оне једна врх друге се пеле -
Сад на срцу ка’ обмане с’ слажу.
Строга зима заледи ријеку
Испод леда она исто тече;
Но човјеку све се замрзава,
Кад старости мркне хладно вече.
Сну се клоне и жеље и тежње
У сутону мог живота трудна,
Ал’ у срцу успомена једна
Још је вазда и жива и будна.
Ка’ свјетиљка у мору са стјене,
У пучини сад живота тија
Драги спомен моје мајке миле
Још ми вазда и пламти и сија.
Док ми бјеше у животу, мила,
Ја сам њојзи вазда био дјете;
Под сједином и сад се помладим
Кад год мисли њојзи ми полете.
Љубав мајке једина је љубав,
Што нам срце гријат не престаје;
Гроб и рани и заборав пружи, -
Љубав мајке мимо гроба траје!
Без радости остао сам многе
- Оне мину да се не поврате!
И без мајке! Али љубав њена, -
Очи њене свуђ ме мило прате!
И Твоја ће љубав с Тобом трајат, -
И Њена ће да над Тобом сјаје -
Загрљаја њеног нема само,
Ал мајчина љубав вазда траје.
Та Те жалост суминут не могла,
Што и пр’јесто најсретнији нађе.
Цијелом свијету сунце свјетлост даје -
Па и њена помрачења снађе.
Благо Сину, који мајку љуби!
Сретна мајка, која Сина роди!
Сина роду, да се Њиме слави,
Он да народ диже у слободи!
Улцињ, 1. фебруара 1895.
Извор[уреди]
Глас Црногорца 18-II-1895
|