Дјевојка се сунцем надметала,
Да ј' од сунца и виша и љепша,
Рукатија, рувом богатија!
То сунашцу врло жао било,
Па се сунце крајем горе краде,
Милостивом Богу тужбу даје:
"Мили Боже, што бих од дјевојке?
Како бих јој на жа учинило?
Би л' ја њојзи лице опалило?"
"Немој, моје прежарено сунце,
Доста смо јој на жа учинили:
Узели јој и оца и мајку,
То је њојзи задости жалости!"
