Андрија Хумски/46

ПЕТИ ЧИН

ПОЈАВА ЧЕТВРТА

ПОЈАВА ЧЕТВРТА
Пређљшњи. РАСТИЛАВ као посланик.

РАСТИСЛАВ:
Од Владислава, краља српскога,
Ја хитам теби, кнеже честити.
И краљ те силни лепо поздравља,
Да неће моћи више држати
У стези своје имоћне војводе
И војску њихну, жељну бојева..
АНДРИЈА:
Па нек их пусти, киша с стрелама
Из града лепо моћ’ ће хладити
Узаврелу крвцу таке господе.
РАСТИСЛАВ:
Он скида с себе тежак одговор,
Што ће се крвца браће рођене
На овом пољу силно пролити.
АНДРИЈА:
Истини ко се једном замери,
Ко одговора правди дугује,
Шта га се људско тиче мишљење!
РАСТИСЛАВ:
И он је наш‘о излаз из тога.
АНДРИЈА:
И ја га знадем — збори, да видим.
РАСТИСЛАВ:
Мудрост би вазда теби зборила,
Да лредлог овај радо прихватиш.
Владисдав тражн града предају,
У њему ти ћеш даље владати,
И Хумом својим, земљом васцелом,
Признајућ' њега, краља српскога,
За старијега, кнеже, од себе.
Клетвеник његов дакле да будеш.
АНДРИЈА:
Друкчији излаз ја сам спремио.
Нек Владислав ми дође овамо,
Нек проба речју својом меканом,
Измолит' опрост својим грешкама,
Можда ће моћи стриц се смиловат'.
РАСТИСЛАВ:
Последњег да те пута замолим,
Не одби, кнеже, такве понуде,
АНДРИЈА:
Јунаци јесте л’, јесте л’мужеви.
Друкчије дајте граду понуде:
Копље, мач, стрела нека говоре!
РАСТИСЛАВ:
У нашем стану краљ ће жалити,
До тога што ће доћи морати,
А с краљем то ће срце парати
Највише твоме сину рођеном.
Радослав, знадеш, да је са нама.
БОГДАН:
Rадослав, велiш?
AНДРИЈА:
Шта ћеш рећи још?
Прошло је доба таким варкама,
Радослав кад би био са вама,
Он не би мог'о син ми остати.
РАСТИСЛАВ:
Ја, кнеже, онда морам жалити,
Што ни то тебе не мож’ свратити
Са пута твога, куд си пошао.
Још једном. кнеже —
АНДРИЈА:
Што рекох — рекох!
(Растислав оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.