Андрија Хумски/3

ПРВИ ЧИН

ПОЈАВА ТРЕЋА

ПОЈАВА ТРЕћА

СТАНИСЛАВ и РАДАН

СТАНИСЛАВ:

Хеј, пријатељу, врло радо бих
Нешто те пит’о.

РАДАН:

Питај слободно.

СТАНИСЛАВ:

Кад облак скрије зраке сунчеве,
Те бацив своју сенку голему
У мутан вео земљу обвије —
Кад душа слаже јаде на јаде,
Са данои сваким боле гомила,
Те од тог зида зграду велику,
Да ту под сводои силна терета
Једнога дана тужне прилке,
И сама може болно клонути —
У таком часу, брале, шта мислиш,
Да личи више мушком поносу:
Ил се под таквим болом савити,
У таму мртву духом тонути.
Или ће бити боља прилика
Завитлат’ мачем тако далеко,
Да урез, где се мачеи дотакло,
Потоњем свету прича слободно:
И симртан човек влада муњама?!

РАДАН:

И суза, можда, неком приличи,
И уздах, можда, лечи некада,
Ал' време није томе за мене.
Знадем, што питаш, рећ' ћу искрено:
Зашло је сунце моје љубави,
У крило ноћно дан ми утон’о,
У срцу, где се пламен развио
Те светле искре небу летеле,
Сада се слажу санте големе;
А падне л’ који зрачак сунчани
Иа глатко лице леда дебела,
Не топив леда сам се замрзне.
Такова студен све ће смрзнути.
Ал само не ће моју освету,
У њој се она спрема борити,
Од ње се она учи ломити
У бурном свету жеље варљиве.

СТАНИСЛАВ:

Од тог је доба доста протекло,
Како се о том поче зборити
Међ људ'ма најпре тајно, шапатом,
А после, богме, све то гласније.
Тол’ко те пута хтедох питати,
Ал ми се увек речца претргла,
На устима ми вазда застала.
Кад спазих твоје чело мргодно,
Кад видех твоје тамне погледе.
И сада, веруј, нисам на чисто.
Јер ко ће све то моћи вероват’,
Што се по свету прича, проноси.

РАДАН:

У том је, видиш. досга истине,
Ја сам је волео, исту краљицу.
Љу6ави, кажу, има различне,
О томе не знам, питај мудрије,
Али то беше огањ пламени,
Што се у срцу моме затек’о.
Ту се подиг’о, ту ме опек’о.
Краљица знаде многе опсене,
Гркиња вешта разним тајнама,
О томе можеш свуда слушати,
Чарањем краљу памет заводи.
Мађије своје, веруј, пријане,
На мени да је вешто пробала.
Вече је било, вече заносно,
Вид’о сам, где се хитро спустила
Из двора свога врту хитајућ’;
Стај’о сам тамо к’о у пламену,
А лахор мане л’ лаким крилима,
Мирис ми душе њене доноси.
Погледах горе небу плаветном,
А мессц срећан плива пучином,
Те љуби звезде жарком милином.
Светлила ноћна љубе с’ међ собом!
И ја се кретох, хтедох дотаћи
Уснама својим румен лица јој.
Чуо сам кикот смеха њезина.
Сећам се, да се брзо скупише,
А шта је даље било, причаће
Та бајна ноћца, која сагледа
У чару своме тако видело.
Јв више нисам сунца видео,
А месец сјајни тек сам гледао
Кроз мален отвор мрачне тамнице.
Једнога дана ево долазе,
Скидају ланца тешке окове,
Слободан — веле. КАКО слободан?
Душа ми беше вазда слободна.
А то је било мучно снивање.
И отад живим само. веруј ми,
Да спремим оном, кој ми намете
Овакав санак, јаву страшнију.

СТАНИСЛАВ:

Па ти их опет служиш честито.

РАДАН:

Не знадох најпре, што ме пустише,
Бездушан повод таке милости
Ја сам тек после мог'о дознати.
Краљица хтеде опет играт’ се
Са срцем мојим ради забаве.
Ал ја се склањах, пазих, чувах се,
Гајећи мржњу, чеках освету.
Па добро беше дошло за мене,
Пехарник краљев хоћу л’ постати.
До душе има мож'да довљно,
О таком чину који снивају,
Ал то је само сенка за мене,
Јер прошлост моја беше друкчија,
Властелин можда први у земљи.
Тол’ко сам мог’о као похарник
Вечним их санком све успавати.
Ал нисам хтео — хтедох да видим
Тренутак макар само једини
С престола њега доле свргнутог
А са њим и њу, горду Гркињу.

СТАНИСЛАВ:

Па чекамо ли згодна времена
Сатреће све нас.

РАДАН:

Када угледам
Мач против краља један истргнут,
Други ће бити мач ми челични.
А време кад се споро примиче,
Поћимо сами року на сусрет.

СТАНИСЛАВ:

Не брин’ се, брале, само одлучио,
Време је дошло, рок се примак’о.
Ти знадеш, мене како лишише
Земаља мојих, славна живљења.
Да тиме, веле, казне неверу.
Невера он је нашег закона,
А Гркиња га учи лукава
По византиски нама владати.
Иа овом месту чућеш за тренут
Заверу спремну против престола.

(Оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.