Џандрљив муж/21
3.
НИКОЛА, ПРЕЂАШЊИ
НИКОЛА: Маго, море, деца тамо мртва гладна.
МАГА: Ето, шта ћу да им дам?
НИКОЛА: Начини им штогод. Зар оћеш да им ја кувам?
МАГА: Па дала сам им ето леба. Шта ћу друго?
НИКОЛА: Што и ниси очешљала и умила, него изгледају као Циганчад.
МАГА: Ето, кад не могу да стигнем.
НИКОЛА: Ти све не можеш да стигнеш. Соба нерастребљена, по зидовима паучина, — како си почистила куину, тако си оставила ђубре иза врата. Није л ти стид? Дошао кума Мита, да цркнем од срамоте.
МАГА: Па ја сам растребила.
НИКОЛА: Растребила као тешко мени!
МАГА: Е сад се, ето, опет једиш.
НИКОЛА: Како се нећу једити на такву потрад.
МАГА: О врага, не знам, како да ти угодим, да се не љутиш.
НИКОЛА: Та растреси се и ти једанпут да га ђаво носи!
Све твоје другарице како тако, ал ти довека у ђубрету. Од
Божића ниси била у цркви.
МАГА: Кад не могу да стигнем.
НИКОЛА: Свако живо доспе, само ти не можеш. Еј, тешко мени!
МАГА: Али немој да се љутиш, молим те!
НИКОЛА: Иди, иди, па гледај децу.
МАГА: Ето, жао ми је, кад се једиш, а ја ти желим угодити.
НИКОЛА: Ено се и краставци покварили.
МАГА: О врагу! Ваљда, ето, не ваља сирће.
НИКОЛА: Не знам, како си метнула, тек видим, да је дело буре пропало.
МАГА: О тешко си га мени, а лепо сам и, ето, била сложила!
НИКОЛА: Чим си и опарила?
МАГА: Ето сам заборавила, да и опарим.
НИКОЛА: Еј, наопако ти звонило, зар се тако краставци слажу? Тако ће бити и с купусом.
МАГА: Купус сам, тешко си га мени, лепо сложила.
НИКОЛА. Сложила, као враг да те носи! Видим ја моје добро јутро.
МАГА: О тешко си га мени! Толико сирће!
НИКОЛА: Иди, иди, не стој! Док тандрчеш и тешкаш се, могла би полак посла свршити.
МАГА: Ето, жао ми је, гди се љутиш.
НИКОЛА: Та иди само, нит ми помаже љутити се, ни певати.
МАГА: О, тешко си га мени! (Одлази.)
НИКОЛА: Ето видиш; може ли бити боље нарави? Али залуду, кад јој не иде ништа од руке.
МАКСИМ: Опет слуша барем, и даје се исправљати.
НИКОЛА: Од десет година једнако је исправљам и злопатим, па шта сам добио?
|