Ђорђова женидба[1]
Разболел ми се млад Ђорђи,
млад Ђорђи, младо војниче,
ваф Шумен града голема.
Лежал је Ђорђи што лежал,
од нигде писмо, бре, нема, 5
нити од мајка ни башта,
нити од брата ни сестре.
Ђорђови верни другари,
те си на Ђорђи говорат:
„Ја узни писмо напиши 10
до твојта стара мајчица.”
Ђорђи другари послуша,
па то си писмо написа,
у писмо пише што пише:
„Да додеш, мамо, на гости, 15
че сам се, мамо, заженил
за једна мома Шуменка,
на лице бела, румена,
на име Малихерова.”
Ђорђи си писмо испрати, 20
врвело писмо, врвело
од дваес први до триести,
кога му мама получи,
разбрала мајка, разбрала
што је у писмо писано. 25
Загрна бели рукави,
намеси бели хлебови,
наточи вино, ракију,
тргнала баба, тргнала
ваф Шумен града голема. 30
Кога је близо стигнала,
близо крај Шумен седнала,
седнала, баба, д’ ода’не,
очи ваф града метнула,
од дол ми свири музика, 35
говори баба, говори:
„Ај азе брзо да идем,
тази је свадба Ђорђова,
младите да си опростим
дор да то ниса венчани.” 40
Не беше свадба сас булка,
војници смртник носеха.
Говори баба, говори:
„Чујте ме, млади војници,
ја ми смртника сложите 45
на таја земља црница
ја да го видим који је,
че имам сина, бре, Ђорђи.”
Војници баба слушаха,
па то смртника сложише 50
на таја црна земљица.
Баба му платно открива,
познала сина си Ђорђи,
говори баба, говори:
„Оф, леле, сине, бре, Ђорђи 55
тако је мама мислила
кога је тебе родила
па те у војну пратила.
