[Женила се госпа Катарина]
Женила се госпа Катарина
за прилипог Јуру господина,
сако јутро га је обучивала
и добро га притом ужљебала.
»Јуре, Јуре, ча ће с тобом бити, 5
твоје добе на војницу греду,
ти се јоште сам не знаш обуци!«
Да ни дошло лито ни по лита,
дошло Јури појти на војницу,
на војницу за турску границу. 10
»Ка’ с’ ми, Јуре, дома с војске дојти.«
»Када буде девет годин дана,
прид вратима мојим један сухи јавор,
на њем сиди један црни гавран,
када буде сухи јавор зеленија 15
и црни се гавран забилија.«
Јер је Ката домишљата била,
сако јутро јавор заливала,
а гаврана мликом напајала,
док ни дошло лито ни по лита, 20
да се јавор сав узеленија,
а чрн гавран с млика забилија.
Тер му пише једну дробну књигу.
»Јавор ми се сав узеленија,
а чрни се гавран забилија.« 25
Как’ је она писмо написала,
тако Јуре прид њезини врати.
»Добро јутро, стара мајко мо]а,
кади ми је Ката, љуби моја?«
»Тамо доли в долње камаре, 30
свилу преде на златно вретенце.«
»Добро јутро, Кате, љуби моја!«
»Бог те сприми, Јуре, мој брајане.«
»Ча м’ је стара мајка направила,
да ни јунака у тем билем граду, 35
кој’ ти није лица пољубија.«
»Ни истина, Јуре, мој брајане.«
Нато стара мајка спроговори:
»Је истина, Јуре, дите моје!«
Узеја је Јуре нож од паса, 40
тер је стокне под било срдајце.
Он запали пипу од дувана
и си веже чорду од мејдана
и се шеће око новог града.
Ту имбати три коњаде своје. 45
Јен му вели, мрко га спогледа:
»Све ће роже вехнут око града,
кад их Ката не бу заливала.«
Други вели и оком га мери:
»Ветар нам је тужан глас донесал, 50
да нам сестра перфорца умире!«
А трети се на њ’га залетија
и га стокне под била срдајца.
Почели су нонде спомињати,
камо те их скупа закопати. 55
Пули свете копат ће их Кате:
једнога сприд црикве, другога зад црикве.
Да ни ђошло лито ни по лита
з њега зреса зелен бор,
из ње зресла винова лозица. 60
Да се стану гране на по црикве,
грана с граном вако спроговара:
»Проклет био, кој’ ти мрази милога од драгог,
и нас ие наша мајка омразила,
да би тужна и жалосна била!« 65
Запис: Брајковићи, 31. VIII. 1952.,
О. Делорко, ркп. ИНУ 69, бр. 37. Казивао у Брајковићима
Иван Путина, рођ. 1902. у Матуханцима.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
|
|
Пјесма доста остећена. Варијанте, којих попис доносимо мало ниже, знатно боље ушчуване. Свршетак сличан пјесмама којих је садржај несретна љубав неискусна младића и дјевојке. Због противљења родитеља тој љубави (већином младићеве мајке) они завршавају трагично. То двоје љубавника налик је по неким цртама Ромеу и Јулији. У овој истарској балади кобна је свекрва. По која ријеч талијанског поријекла, као и у претходној.
Варијанте из разних публикација[уреди]
1. Вук Стефановић Караџић. »Српске народне пјесме«. I., Беч, 1841., бр. пјесме: 755 (»Смрт Јањина и Ђурђева«). Почетни стих: »Дворе мете лепа Јања, а сузе рони.« Није означено откуда је.
2. »Народна поезија из Истрије«. Објавио Станко Враз. »Коло«, Загреб, 1843., стр. 92 (»Кнез Јурај«), Почетни стих: »Дојаха’ је кнеже Јуре на брзен коње«.
3. Др. Н. Андрић, »Хрватске народне пјесме«. V. Матица Хрватска, Загреб, 1909., бр. пјесме: 98 (»Адем-када«). Почетни стих: »Везак везла Адем-када, млада невјеста«. Пјесма је из Сарајева.
4. Ибид., 99 (»Свекрва оклеветала снаху«). Почетни стих: »Липо живу зава и дивере.« Пјесма је из Селаца на Брачу.
5. Вј. Штефанић, »Народне пјесме отока Крка«, Загреб, 1944., III. Из различитих извора, бр. пјесме: 2 (»Липа Ане«). Почетни стих: »Цвили, плаче липа Ане.«
Напомена; Слични стихови, а и слична расположења налазе се у пјесми, која се налази у Штефанићевој збирци »Народне пјесме отока Крка« под бр. 56 (II. Добрињска збирка). Наслов је пјесми »Франица и Нануло«, а почетни јој стих гласи: Када ми Франица к машици хојаше«. Слична јој је у том погледу и пјесма, која је објављена у загребачкој »Истри« год. 1939. бр. 50. Почетни стих јој гласи: »Прелипа Франица на мису гредише«, а записао ју је Ј. Гршковић. Ћитаву ју је донио као варијанту наведене пјесме Вј. Штефанић у својој већ споменутој збирци народних пјесама с отока Крка (стр. 109—110).
Референце[уреди]
Истарске народне пјесме, уредио, написао увод и прозумачио Олинко Делорко, Институт за народну умјетност, Загреб, Народно стваралаштво Истре, књига 2, 1960., стр. 35-37.
