УДОВИЦИ
Насмехни се, бледа душо,
Пусти тугу да с’ одмара,
Зар не видиш смрт услужна
Већ и нови гроб отвара.
На челу ти туга стоји,
А у оку с’ боли виде.
Ко ти ону лепу румен
Са образа белог скиде?
Ал’ си бледа — ниси више
Од ружица и од крина,
Кад те видех мислио сам
Да ме вара месечина.
Као да те скроз провидим,
Знам како је срцу твоме —
Баш онако ка’ што беше
Срцу моме здробљеноме.
Кад те сјајну одведоше
Чили коњи и јунаци —
Та онда си изгледала
Као сунце у облаци.
А ја сам ти, драга, плак’о,
Па сам глед’о где ћеш заћи,
Онде где су сузе пале
Потомство ће бисер наћи.
Насмехни се, бледа душо,
Пусти тугу да с’ одмара,
Зар не видиш смрт услужна
Већ и нови гроб отвара?