UDOVICI
Nasmehni se, bleda dušo,
Pusti tugu da s’ odmara,
Zar ne vidiš smrt uslužna
Već i novi grob otvara.
Na čelu ti tuga stoji,
A u oku s’ boli vide.
Ko ti onu lepu rumen
Sa obraza belog skide?
Al’ si bleda — nisi više
Od ružica i od krina,
Kad te videh mislio sam
Da me vara mesečina.
Kao da te skroz providim,
Znam kako je srcu tvome —
Baš onako ka’ što beše
Srcu mome zdrobljenome.
Kad te sjajnu odvedoše
Čili konji i junaci —
Ta onda si izgledala
Kao sunce u oblaci.
A ja sam ti, draga, plak’o,
Pa sam gled’o gde ćeš zaći,
Onde gde su suze pale
Potomstvo će biser naći.
Nasmehni se, bleda dušo,
Pusti tugu da s’ odmara,
Zar ne vidiš smrt uslužna
Već i novi grob otvara?
