Историја српскога народа (С. Станојевић) 5

←< 4. глава

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић

6. глава >→

V
БОРБА ЗЕТЕ И РАШКЕ ЗА ПРЕВЛАСТ.

Првих година XII века десили су се на Балканском Полуострву догађаји, који су имали великих последица за историју српскога народа. Смрћу Бодиновом (око 1101 год.) нестало је јаког авторитета, који је могао одржавати у заједници хетерогене елементе у српској држави и сузбијати сепаратистичке тежње појединих области. А те су тежње још увек биле живе, јер су имале ослонца у некадашњем самосталном животу и у традицијама о њему, па су и овом приликом опет избиле на површину са елементарном силом.

У исто доба дошао је до српских граница и у тешњи додир са српским народом један нов фактор, који ће од тога времена увек снажно утицати на српски народ. Првих година XII века заузели су Мађари Хрватску и Далмацију. Тиме је ситуација на Балканском Полуострву у многом погледу била из основа измењена.

Добивши Хрватску и Далмацију, Мађари су морали доћи у сукоб са Млецима, којима је, од кад су се почели снажити и живети самосталним животом, један од најважнијих задатака био да завладају целом далматинском обалом. Они су за тим тежили не само због тога, што се само на тај начин могло стати на пут гусарењу, које је тамо било у јеку и шкодило трговини, него и стога, што је једино на тај начин било могуће постати господарем у Јадранском Мору, а без тога би цела и трговачка и политичка снага Млетачке Републике била илузорна. Осим тога далматинска је обала била Млецима потребна и ради важних трговачких тачака за увоз и за извоз. Напослетку су њих на рад у томе правцу позивали и племенски интереси, јер су далматинске вароши биле већином насељене романским живљем, који је готово увек желео млетачку власт.

Мађари су, међутим, у то доба такође били у напону своје снаге, и њихова експанзивна сила морала је тражити новога терена за рад и освајања. Добитком Хрватске и Далмације њима се отварао нов хоризонат. С једне стране, они су на тај начин изашли на море, а то је за њихову трговину било врло важно; с друге стране, они су у састав своје државе добили једну готову, формирану државу, која је не само повећала територију и број становништва угарске државе, него која је имала и својих тежња, својих аспирација и својих права.

Осим тога новим географским положајем, у који је угарска држава дошла добитком Хрватске и Далмације, Мађари су били упућени да своју експанзивну снагу троше на Балкану. Тамо су их сада упућивале претензије хрватске државе и борба са Млецима, тамо су их водиле и нове трговачке везе. Требало је, осим тога, нове тековине бранити од Византије, која је Млецима могла допустити да заузму Далмацију, јер су они још увек признавали византиску врховну власт, али није могла то дозволити Угарској, за коју је било извесно, да неће признати власт византиског императора, него да ће чак, нагната својом експанзивном снагом, свакако поћи и на нова освајања. Према томе било је јасно, да ће Угарска ускоро морати доћи у сукоб и са Млецима и са Византијом. Истина, већ су и пре тога Мађари пљачкали по византиским провинцијама на Балкану, али ово што се сада спремало било је нешто друго, ово је био очајан рат.

Византији је, дакле, сада и с те стране претио нов и опасан непријатељ. Тај непријатељ могао је постати врло опа-сан, ако нађе начина да изглади несугласице, и да доведе у склад своје интересе са интересима византиских непријатеља на Балкану. А у том погледу морао је у првом реду доћи у питање српски народ.

Баш у то доба, када су настале те велике промене у политичком положају на Балкану, српски народ је дошао опет у опасну кризу. После смрти Бодинове (око 1101 год.), чим се осетило да нема више снажне руке, која је могла да држи у заједници хетерогене елементе, који су сачињавали српску државу, избиле су свом силином. опет на површину сепаратистичке тежње појединих области и појединих династа. Византија је те тежње и династичке борбе, које су у то доба такође започеле, врло радо и јако помагала, надајући се, да ће Србе, кад буду растројени, лакше покорити, или бар да јој они, растројени и завађени међусобно, неће моћи шкодити.

Од области, чије су сепаратистичке тежње после Бодинове смрти највише избиле на површину и која се у том погледу највише истакла, била је Рашка. Рашка је у осталом имала разлога мислити, да она има права на самосталност и да за свој рад не мора примати директиву из Скадра, него да политичко вођство у српском народу треба она да предузме. Јер је у последње време сва животна снага српскога народа била у Рашкој. Рашка је највише имала да издржи непријатељске ударце, она је поднела највише жртава, она је показала највише јунаштва у борби за слободу, највише пожртвовања и вештине. Оно што је у последње време у опште било рађено за слободу српскога народа, рађено је у Рашкој и из Рашке.

Зета је у последње време, још и за живота Бодинова, а после још више, све више била пасивна. Заузета домаћим бригама, у првом реду династичким питањима, она већ и последњих година владе Бодинове није узимала готово никаква учешћа у важнијим државним подузећима; у борби између Рашке и Византије она је остала у положају индиферентног посматрача. А када је, после смрти Бодинове, централна власт у Зети, због династичких борби, сасвим ослабила, морало је престати и оно мало рада и заузимања за интересе целе државе. У Рашкој се онда с правом сматрало, да после свега тога Зета не може више бити вођ и средиште народно.

Осим заслуга, што их је Рашка стекла у борби против Византије, осим снаге и самопоуздања, што га је у тој борби добила, био је још један врло важан факт, који је Рашанима давао идеју и право, да они предузму у српском народу вођство, које је до тада имала Зета. Још су биле у целом народу живе традиције о томе, како је некада државно и политичко средиште српскога народа било у Рашкој и да је само стицај прилика донео промену у корист Зете, а на штету Рашке. Сада је Рашка дошла у положај, да врати свој престиж, који је била изгубила. Она је ту прилику хтела свакако да употреби.

Међутим, и Зета није била вољна да свој положај напусти без отпора. И тамо је било традиција о самосталном животу, и тамо је било успомена на славна дела, и тамо је било права на првенство. Осим тога Византија је, изгледа, сматрала да је за њу Рашка у сваком погледу опаснија него Зета, па је одмах стала на страну Зете и готово стално помагала њене претензије против Рашке. Тако је, одмах после смрти Бодинове, кад су настали нереди и династичке борбе у српској држави, цар Алексије послао у Зету Бодинове рођаке, који су били избегли у Византију, да збаце Доброслава, брата Бодинова, који је био заузео престо.

Али је, како изгледа, њих предварио други један претендент, Кочапар, који је уочио да ће рашки жупан Вукан имати јачег утицаја у Зети него Византија. Зато се Кочапар обрати Вукану, који га је, наравно, радо прихватио, јер је видео да се помоћу њега може умешати у зетске прилике и потчинити Зету свом утицају. Осим користи, што би му донео и сам факт да је он, жупан рашки, довео и поставио владаоца у Зети, нема сумње да је претендент, који је тражио од Рашке помоћ да дође до престола, и сам морао обећати, у случају успешне акције, неке концесије Вукану.

Али је у Зети било мало људи, вољних да се помире с мишљу о рашкој превласти. Противници Рашке, а то је без сумње била у првом реду готово сва зетска властела, делили су се у главном у две групе: једни су хтели да Зета буде потпуно самостална и да свакако поврати свој утицај и положај у српским земљама; други су, по свој прилици уверени да Зета то својом снагом неће моћи извршити, мислили да у борби против Рашке треба тражити помоћи и потпоре у Византији, којој ће свакако ићи у рачун да помогне Зету, јер јој је Рашка била за овај мах много опаснија. За струјама, које су биле против рашког утицаја у Зети, повео се по свој прилици и Кочапар, убрзо пошто је, помоћу Вукановом, завладао Зетом, па је почео радити против Вукана. Ни интереси његови, ни интереси његове околине, ни интереси његове државе нису се слагали са оним што је он обећавао Вукану, кад га је овај довео на престо, а исто тако свакако ни са оним што му се, кад је већ био на престолу, из Рашке наређивало. Вукан, међутим, није био вољан да олако изгуби положај у држави, како га је после смрти Бодинове утврдио, па се дигне на Кочапара. Кочапар је, како изгледа, покушао да образује савез против Вукана, па се оженио ћерком босанског бана, да би на тај начин задобио за себе, а против Рашквј Босну. И Босна се после смрти Бодинове одвојила од зетске државе и почела живети самосталним животом. Али је Босну Зета могла лакше прежалити него Рашку, јер она није показивала воље да завлада целом државом, те се интереси њени нису сукобљавали са интересима зетским. Заједнички интереси и заједничка опасност од Рашке упутила је дакле Зету и Босну једну на другу. Али савез зетско-босански Кочапару није користио; он је наскоро после тога погинуо у Хуму, свакако у борби против Вукана. После његове смрти завладао је Зетом штићеник Вуканов краљ Владимир, који се и оженио његовом ћерком.

Изгледа да је Владимир за све време своје владе држао са својим тастом. Вуканов је углед стално растао, ма да је 1107–8 год., кад је цео запад био устао на цара Алексија, па и он ударио на Византију и сузбио команданта Драча, био од Алексија побеђен и морао дати таоце. У Зети је међутим било доста људи, који су били противни краљу Владимиру и његовој политици, а претендената је било врло много, јер је краљевска породица била многобројна. Напослетку странка, противна рашкој политици, отрује краља Владимира. У исто доба од прилике умре и Вукан, те и у Рашкој и у Зети настану династичке борбе, после којих у Рашкој завлада Урош, а у Зети Ђурађ Бодиновић. Обојица су наставили политику рашко-зетског споразума, коју је водио Вукан, сматрајући да је Византија највећи и најопаснији непријатељ обема државама. Али се у Цариграду увиђало колика би опасност могла настати за Византију од овакве политике и заједничког рада зетско-рашког. Стога цар Алексије радо дâ војску Ђурђевим рођацима да протерају Ђурђа. Ђурађ буде побеђен и побегне свом савезнику жупану Урошу у Рашку, а у Зети буде за краља постављен византиски кандидат Грубеша. Али после неколико година врати се Ђурађ са војском, коју је добио из Рашке, и протера Грубешу. За Рашку је то био велики политички успех; превласт Рашке и њен утицај у Зети утврђивали су се све више.

У то доба (од прилике 1122 год.) уништио је цар Јован Комнин (1118–1143 год.) сасвим Печенеге, који су до тога времена својим нападајима на Балкан ометали свако предузеће византиском. Заузета до тог доба борбом са Турцима и Печенезима, Византија није доспевала да ишта озбиљније предузме против Срба. Али кад је рат са Турцима успешно свршен и Печенези савладани, крене цар Јован на Србе. Прво удари на Уроша, па га савлада и примора да призна византиску врховну власт, па онда пошаље неке претенденте са војском у Зету, који надвладају краља Ђурђа и заробе га.

Тако је сада византиска власт и Византиски утицај опет био повраћен у свима српским покрајинама. Али је та власт била привремена и пролазна. Срби су били навикли на живот у слободи, идеја о независности била је ухватила дубока корена, и државници српски, особито они у Рашкој, довијали су се стално са необичном издржљивошћу и врло вешто, да дођу до слободе и да је, после, утврде и прошире. У томе раду они нису презали ни од каквих средстава, правили су планове на широкој основи и употребљавали су сваку прилику у своју корист. Тако је жупан Урош, кад је савладан од цара Јована и кад је морао признати византиску врховну власт, одредио нов пут српској политици, којим је она, са мањим и већим прекидима, вођена пун век и по. План његов о новом правцу српске политике, специјално у Рашкој, био је зрело смишљен и добро удешен. Урош је наиме инаугурисао политику наслањања на Угарску, политику која је много користи донела и Угарској и Рашкој.

Кад су Мађари добили Хрватску и Далмацију, морали су доћи у сукоб, с једне стране, са Млецима, који су, признавајући врховну власт Византије и истичући у првом реду њено право на Далмацију, представљали се као мандатар византиски и спорили Мађарима право на ту покрајину, — с друге стране, са Византијом, због своје експанзивне снаге, која се није могла задовољити дотадањим освајањима. Са Млецима су Мађари ратовали по Далмацији у другој и трећој десетини XII века са променљивом срећом, а 1127 године дођу у сукоб и са Византијом. Урош је мислио да је ово згодан моменат за акцију, те је, по свој прилици, тада склопио савез са Угарском, тражећи, сасвим оправдано, у њој наслона у борби против Византије. Мађари су у почетку срећно ратовали; они освоје Београд, Ниш и Софију и продру чак до Пловдива, али их идуће године (1128) цар Јован разбије близу Рама на Дунаву. Кад Мађари наскоро после тога почну опет напредовати, буде склопљен мир, чији услови нису познати. Али су и Угри и Византија били уверени, да спор тиме није решен, па су се спремали на одсудну борбу.

У то доба (око 1137 год.), заузели су Мађари, не зна се како, један део Босне (Раму), и од тога су времена угарски краљеви стално носили назив босанског краља и тежили да и фактички покоре Босну. Рад угарских краљева у томе правцу није се, у оно доба, косио са интересима рашке државе, једно стога, што је Рашкој у тај мах у првом реду стало било до тога да покори Зету, са којом се борила о превласт, а друго стога, што се Рашка за своју слободу и самосталност борила са Византијом, па је њена главна тежња за продирање била управљена на ону страну. Тамо је било њено главно поље за рад, тамо је Рашка, и ако су је традиције звале и на другу страну, имала веза са својим саплеменицима, који су, кад се показало да су слаби да сами себи извојују слободу, чекали да их Рашани ослободе. Тако је Рашка, заузета борбом са Зетом и Византијом, напустила традиције Часлављеве и Бодинове и занемарила једну важну српску област, која је од тога времена, остављена сама себи, почела живети засебним животом, формирала засебну српску државу и носила се сама вековима са државним, народним и верским непријатељима.

Тешке су прилике настале за Србе и специјално за Рашку, кад је на византиски престо сео подузетни цар Манојло (1143 год.). Манојло је примио у наслеђе од два своја вредна претходника добру администрацију, финансије и војску, те је могао радити на извођењу планова, којима се већ давно нису занимали византиски државници. После неколико векова сада је опет један енергичан и у својим плановима смео византиски император помишљао на освајања у великом стилу и сневао о обновљењу граница старог римског царства. То је у осталом била лабудова песма византиске снаге, сјаја и величине. Последњи пут је сада Византија завладала целим Балканским Полуострвом, последњи пут су српске династе признале врховну власт византиског императора. За Србе је, у осталом, била срећа што је цар Манојло имао широке планове и велике претензије, јер је он, радећи на остварењу свога програма, сматрао српско питање за мање важно и споредно, и бавио се њиме само узгред и на дохват. Он га није ни једанпут решио, ма да га је више пута решавао; никада није сасвим покорио Србе, него се увек задовољавао само половним мерама и палијативним средствима.

Манојлова је главна тежња била да покори цело Балканско Полуострво, да освоји Срем, који су Мађари били заузели за време устанка 1073 године, и да Угарску примора на признање византиске врховне власти. Та агресивна политика Манојлова упутила је Угарску и Рашку једну на другу. Везе између Рашке и Угарске постале су јаче, интензивније и интимније; сродничке везе између рашког и угарског двора још су више учврстиле те односе. Између Срба и Мађара вршила се спонтано размена и позајмица снага, и нека српска властела, која су прешла у Угарску, дошла су у то доба тамо до врло високих положаја и до великог утицаја. Ти су људи без сумње највише и учинили да дође до савеза међу Угарском и Рашком.

Како је Манојло у тај мах био заузет спремом за рат против Нормана, нападне Урош, у договору с Угарском, а можда и са Норманима, на Византију, али Манојло удари на њега и савлада га (у јесен 1150 год.). Кад је Урош идуће године добио помоћ из Угарске, па поново пошао на Византију, буде удружена српско-угарска војска на Тари разбијена, те Манојло упадне у Угарску и освоји Срем. Идућих година (1154–6) водио се између Мађара и Византије, у главном у Срему, са променљивом срећом рат, у коме је у угарској војсци играо доста важну улогу босански бан Борић. Кад византиска војска буде потучена, склопи Манојло, да би имао одрешене руке за рат у Италији, мир са Угарском. Док је Манојло, после тога, неколико година био заузет ратом са Норманима и у Азији, био је на Балкану мир. Али кад умре угарски краљ Гејза (31 маја 1161 год.), настану у Угарској династичке борбе, којима се Манојло хтео користити да доведе свог кандидата на угарски престо.

У тај мах се рашки жупан Урош опет одметне од Манојла, али буде брзо савладан и на његово место постављен за жупана Деса. Идућих година (1164–7) вођен је рат између Угарске и Византије. Угарски двор се надао помоћи од немачког цара Фридриха, али је Манојлу пошло за руком да у Угарској отвори, особито међу свештенством, странку, која је била њему наклоњена и радила за њега. За време тога рата, у коме су Византинци у главном са успехом војевали и згодном диверзијом освојили Срем и Далмацију (1165 год.), дизао се Деса, у договору са Угарском и царем Фридрихом, по свој прилици двапут против Манојла, али је оба пута савладан. Први пут се изравнао са Манојлом, али после другог устанка Манојло му није хтео више веровати, него га збаци, па постави за жупана Завидина сина, а Немањина најстаријег брата, Тихомира. Немања добије том приликом неке крајеве на управу, а исто тако и његова браћа Мирослав и Срацимир. У Босни су, под византиском врховном влашћу, владали независни банови, а у Зети кнез Радослав, који је једном био покушао, наравно без успеха, да обнови зетску игемонију над осталим српским земљама.

Српски народ био је дакле подељен на неколико држава и покрајина, које су све признавале над собом византиску врховну власт. Цар Манојло је сада с правом могао мислити, да ће он, и ако је оставио српским покрајинама неку врсту автономије, моћи мирно владати Србима, употребљавајући антагонизам појединих покрајина и шаљући претенденте, којих је било доста, против оних династа, који га не би хтели слушати. Неке српске покрајине су заиста биле мирне и покорне, али се Рашани никако нису хтели измирити са новим стањем, јер је у Рашкој тежња за слободом била ухватила тако јака корена, да је сваки династа, кога би Манојло тамо поставио, убрзо подлегао или утицају околине или личном уверењу, те је одустајао од Манојла и почињао радити за слободу.

Сада се у односу Срба према Византији понављало оно, што се, почетком X века, дешавало према Бугарима. Сада су Византинци, као онда Бугари, намештали у Рашкој једног за другим разне претенденте, уверени, да ће им ови бити одани; али је сваки од њих, брзо после доласка на управу, остављао ону политику, која га је довела на престо.

Ипак је велика разлика у овом раду и у оном пре два и по века. Онда су Срби признаваш легитимитет и врховну власт византиску и у борби против Бугара ослањали се на Византију; тако је радио и сам Часлав. Сада су се, међутим, рашки жупани дизали против Византије, да извојују потпуну независност. Напредак је био у сваком погледу велики; онда још није била развијена свест о државној независности и није се јављала тежња за потпуном слободом. Али се од тога доба српски народ развио. Сада су Срби имали свести о самосталном државном животу и хтели су да имају своју слободну државу, а у борби за своју независност хватали су везе са свима онима, чији су интереси у балканској политици одговарали њиховим интересима.

У ово је доба у главном завршена и борба о превласт између Рашке и Зете. Ако је у почетку те борбе и могло бити сумње, која ће од њих победити, ускоро је било јасно, да ће Рашка надвладати, и храброшћу и снагом и дипломацијом. Утицај и завојевања Зећана у Рашкој била су све ређа, све слабија и све пролазнија, а завојевања Рашана у Зети све трајнија и све у већем обиму. Кад је Рашка, ослањајући се на Угарску и на запад, са успехом почела водити борбу против Византије, увиђали су меродавни фактори у Зети све више, да се Зета, ни сама собом ни уз помоћ Византије, не може са успехом борити против Рашке. Зетске династе су онда, из антагонизма према Рашкој, све више попуштали и предавали се Цариграду, док нису, под Радославом, напустили и краљевски назив и сасвим се подложили Византији.

Тако је некада славна зетска династија жртвовала слободу и независност државну, само да не призна првенство области, која је сада предузела вођство у једном великом делу српскога народа. Али је у ово доба и у Зети ипак било доста људи, који су се заузимали за јединство са Рашком и за заједнички рад са Рашанима; било их је ипак који су више волели превласт Срба Рашана, него ропство византиско. Та национална странка у Зети имала је у ово доба већ доста присталица, тако да су они за владе Десине, који је, како изгледа, био врло популаран и врло смишљено и енергично радио, да окупи од игемонијом Рашке што више српских покрајина, дигли устанак на Радослава. Због тога је опет дошло до борбе између Зете и Рашке, али су, и овом приликом, Рашани са својим присталицама у Зети надвладали. Радославу су остали само приморски крајеви између Котора и Скадра; осталу Зету и Травунију придружио је Деса Рашкој.

Када је Манојло добио под своју власт Срем, Далмацију, Хрватску и Босну, он је сматрао да је потребно онемогућити сваку заједничку акцију Рашке и Угарске. Стога је збацио Десу, који му је, осим тога што се по други пут одметнуо, био сумњив, и због свога рада на окупљању српских области под игемонијом Рашке, и због својих веза са Угарском. Де-сину је државу Манојло поделио синовима Завидиним. Они су, и ако потомци старе рашке владалачке породице, која је била представник борбе против Византије, били мишљења, да се треба погодити са Византијом, тежити за утврђењем и проширењем обласне автономије и на тај начин радити да се дође до независности.

Најмлађи син Завидин, Немања, радио је систематски да задобије што више присталица, особито људе са угледом и од утицаја, и да их што боље веже за себе. Тај је рад изазвао отпор његове браће, особито најстаријег, Тихомира, који је у заједничкој влади био први и над осталима, те он ухвати и зароби Немању, а његове земље заузме. Али цар Манојло, можда стога што је сматрао да и Тихомир иде за тим да уједини у својој власти што више српских земаља, а можда и због тога што је лично био наклоњен Немањи, збаци Тихомира, па повери управу над Рашком Немањи, али му одузме неке области (у лето 1168 год.).

Немања, међутим, чим је постао велики жупан, одустане од Манојла, који је у тај мах ратовао са Угарском, и заузме области, које је био уступио Манојлу. Сад Манојло пошаље Тихомира, коме је недавно био одузео власт, са византиском војском на Немању, али Немања разбије византиску војску код Пантина под Звечаном (у јесен 1168 год.).

Том победом Немања је постао господар ситуације; она му је донела и славе и авторитета, његов положај у земљи био је утврђен. Сада је требало још утврдити игемонију Рашке над свима областима, које су, према географском, политичком и етнографском положају, спадале у сферу њених интереса. Ту је у првом реду била у питању Зета; њу је пре свега требало освојити и спојити са Рашком. Изгледа да је Немања радио у томе правцу већ и пре битке код Пантина. После победе над Тихомиром није му било тешко да оствари свој план. Он удари на Радослава и, док је Манојло био заузет мисирском експедицијом и сукобом с Млетцима, освоји Зету и Неретванску Крајину (1170 год.).

Тиме је дефинитивно завршена борба о превласт између Рашке и Зете. Али Рашка није више постала средиште свих српских земаља и целокупног српског народа, јер се, за време борбе Зете и Рашке о превласт, Босна издвојила у засебну самосталну државу. Доба владе Часлављеве и Бодинове, доба политичког јединства, било је прошло и није се вратило никад више.

Важнији извори.

1. ІІрезвитер Дукљански (в. у истоименом одељку III главе бр. 10).

2. Кинам (oko 1144 † послѳ 1185 год.), Историја Византије 1118–1176 год.

3. Акоминат (рођ. сред. XII века † изм. 1210 и 1220 год.), Историја Византије 1180–1206 год.

4. Jeвстатије († око 1193 год.), Беседе; Писма; О монасима.

5. Стеван Првовенчани († око 1223 год.), Живот и Чуда Стевана Немање.

6. Повеље, писма, уговори, закони, записи, путописи и т. д.

В. и у истоименом одељку IV главе бр. 5, 7, 8.

Важније збирке извора.

1. Т. Smičiklas, Codex Diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. II 1904 (Збирка аката 1101–1200 год.)

2. P. Matković, Putovanja po balkanskom poluotoku za srednjega vieka. 1878 (Rad 42).

3. Византиски писци (в. истоимени одељак II главе).

Важнија дела.

1. F. Šišić, Dalmacija i ugarsko-hrvatski kralj Koloman. 1909.

2. F. Šišić, Kralj Koloman i Hrvati god. 1102. 1907.

3. N. Tomašić, Temelji državnoga prava hrvatskoga kraljevstva. 1910.

4. F. Milobar, Das geschichtliche Verhältnis Bosniens zu Kroatien und Ungarn. 1898.

5. E. Гротъ, Изъ исторіи Угріи и Славянства въ XII вѣкѣ (1141–1173). 1889.

6. Gy. Pauler, II Géza orosz-görök háborui (1140–1156).

7. F. Šišić, Zadar i Venecija od g. 1159–1247. 1900 (Rad 142).

8. П. Срећковић, Стање и односи српских архонтија према Угарској и према Византији у половини 12 века. 1883 (Гласник 54).

9. Н. Kap-Herr, Die abendländische Politik Kaiser Manuels. 1881.

10. V. Klaić, Byzantsko vladanje u Hrvatskoj za cara Emanuela Komnena. 1883.

11. Ст. Новаковић, Земљиште радње Немањине. 1877 (Годишњица 1).

12. Љ. Ковачевић, Неколико питања о Стефану Немањи. 1900 (Глас 58).

В. и истоимени одељак IV главе бр. 5, 6, 9, 10, 12.