Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 5

←< 4. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

6. glava >→

V
BORBA ZETE I RAŠKE ZA PREVLAST.

Prvih godina XII veka desili su se na Balkanskom Poluostrvu događaji, koji su imali velikih posledica za istoriju srpskoga naroda. Smrću Bodinovom (oko 1101 god.) nestalo je jakog avtoriteta, koji je mogao održavati u zajednici heterogene elemente u srpskoj državi i suzbijati separatističke težnje pojedinih oblasti. A te su težnje još uvek bile žive, jer su imale oslonca u nekadašnjem samostalnom životu i u tradicijama o njemu, pa su i ovom prilikom opet izbile na površinu sa elementarnom silom.

U isto doba došao je do srpskih granica i u tešnji dodir sa srpskim narodom jedan nov faktor, koji će od toga vremena uvek snažno uticati na srpski narod. Prvih godina XII veka zauzeli su Mađari Hrvatsku i Dalmaciju. Time je situacija na Balkanskom Poluostrvu u mnogom pogledu bila iz osnova izmenjena.

Dobivši Hrvatsku i Dalmaciju, Mađari su morali doći u sukob sa Mlecima, kojima je, od kad su se počeli snažiti i živeti samostalnim životom, jedan od najvažnijih zadataka bio da zavladaju celom dalmatinskom obalom. Oni su za tim težili ne samo zbog toga, što se samo na taj način moglo stati na put gusarenju, koje je tamo bilo u jeku i škodilo trgovini, nego i stoga, što je jedino na taj način bilo moguće postati gospodarem u Jadranskom Moru, a bez toga bi cela i trgovačka i politička snaga Mletačke Republike bila iluzorna. Osim toga dalmatinska je obala bila Mlecima potrebna i radi važnih trgovačkih tačaka za uvoz i za izvoz. Naposletku su njih na rad u tome pravcu pozivali i plemenski interesi, jer su dalmatinske varoši bile većinom naseljene romanskim življem, koji je gotovo uvek želeo mletačku vlast.

Mađari su, međutim, u to doba takođe bili u naponu svoje snage, i njihova ekspanzivna sila morala je tražiti novoga terena za rad i osvajanja. Dobitkom Hrvatske i Dalmacije njima se otvarao nov horizonat. S jedne strane, oni su na taj način izašli na more, a to je za njihovu trgovinu bilo vrlo važno; s druge strane, oni su u sastav svoje države dobili jednu gotovu, formiranu državu, koja je ne samo povećala teritoriju i broj stanovništva ugarske države, nego koja je imala i svojih težnja, svojih aspiracija i svojih prava.

Osim toga novim geografskim položajem, u koji je ugarska država došla dobitkom Hrvatske i Dalmacije, Mađari su bili upućeni da svoju ekspanzivnu snagu troše na Balkanu. Tamo su ih sada upućivale pretenzije hrvatske države i borba sa Mlecima, tamo su ih vodile i nove trgovačke veze. Trebalo je, osim toga, nove tekovine braniti od Vizantije, koja je Mlecima mogla dopustiti da zauzmu Dalmaciju, jer su oni još uvek priznavali vizantisku vrhovnu vlast, ali nije mogla to dozvoliti Ugarskoj, za koju je bilo izvesno, da neće priznati vlast vizantiskog imperatora, nego da će čak, nagnata svojom ekspanzivnom snagom, svakako poći i na nova osvajanja. Prema tome bilo je jasno, da će Ugarska uskoro morati doći u sukob i sa Mlecima i sa Vizantijom. Istina, već su i pre toga Mađari pljačkali po vizantiskim provincijama na Balkanu, ali ovo što se sada spremalo bilo je nešto drugo, ovo je bio očajan rat.

Vizantiji je, dakle, sada i s te strane pretio nov i opasan neprijatelj. Taj neprijatelj mogao je postati vrlo opa-san, ako nađe načina da izgladi nesuglasice, i da dovede u sklad svoje interese sa interesima vizantiskih neprijatelja na Balkanu. A u tom pogledu morao je u prvom redu doći u pitanje srpski narod.

Baš u to doba, kada su nastale te velike promene u političkom položaju na Balkanu, srpski narod je došao opet u opasnu krizu. Posle smrti Bodinove (oko 1101 god.), čim se osetilo da nema više snažne ruke, koja je mogla da drži u zajednici heterogene elemente, koji su sačinjavali srpsku državu, izbile su svom silinom. opet na površinu separatističke težnje pojedinih oblasti i pojedinih dinasta. Vizantija je te težnje i dinastičke borbe, koje su u to doba takođe započele, vrlo rado i jako pomagala, nadajući se, da će Srbe, kad budu rastrojeni, lakše pokoriti, ili bar da joj oni, rastrojeni i zavađeni međusobno, neće moći škoditi.

Od oblasti, čije su separatističke težnje posle Bodinove smrti najviše izbile na površinu i koja se u tom pogledu najviše istakla, bila je Raška. Raška je u ostalom imala razloga misliti, da ona ima prava na samostalnost i da za svoj rad ne mora primati direktivu iz Skadra, nego da političko vođstvo u srpskom narodu treba ona da preduzme. Jer je u poslednje vreme sva životna snaga srpskoga naroda bila u Raškoj. Raška je najviše imala da izdrži neprijateljske udarce, ona je podnela najviše žrtava, ona je pokazala najviše junaštva u borbi za slobodu, najviše požrtvovanja i veštine. Ono što je u poslednje vreme u opšte bilo rađeno za slobodu srpskoga naroda, rađeno je u Raškoj i iz Raške.

Zeta je u poslednje vreme, još i za života Bodinova, a posle još više, sve više bila pasivna. Zauzeta domaćim brigama, u prvom redu dinastičkim pitanjima, ona već i poslednjih godina vlade Bodinove nije uzimala gotovo nikakva učešća u važnijim državnim poduzećima; u borbi između Raške i Vizantije ona je ostala u položaju indiferentnog posmatrača. A kada je, posle smrti Bodinove, centralna vlast u Zeti, zbog dinastičkih borbi, sasvim oslabila, moralo je prestati i ono malo rada i zauzimanja za interese cele države. U Raškoj se onda s pravom smatralo, da posle svega toga Zeta ne može više biti vođ i središte narodno.

Osim zasluga, što ih je Raška stekla u borbi protiv Vizantije, osim snage i samopouzdanja, što ga je u toj borbi dobila, bio je još jedan vrlo važan fakt, koji je Rašanima davao ideju i pravo, da oni preduzmu u srpskom narodu vođstvo, koje je do tada imala Zeta. Još su bile u celom narodu žive tradicije o tome, kako je nekada državno i političko središte srpskoga naroda bilo u Raškoj i da je samo sticaj prilika doneo promenu u korist Zete, a na štetu Raške. Sada je Raška došla u položaj, da vrati svoj prestiž, koji je bila izgubila. Ona je tu priliku htela svakako da upotrebi.

Međutim, i Zeta nije bila voljna da svoj položaj napusti bez otpora. I tamo je bilo tradicija o samostalnom životu, i tamo je bilo uspomena na slavna dela, i tamo je bilo prava na prvenstvo. Osim toga Vizantija je, izgleda, smatrala da je za nju Raška u svakom pogledu opasnija nego Zeta, pa je odmah stala na stranu Zete i gotovo stalno pomagala njene pretenzije protiv Raške. Tako je, odmah posle smrti Bodinove, kad su nastali neredi i dinastičke borbe u srpskoj državi, car Aleksije poslao u Zetu Bodinove rođake, koji su bili izbegli u Vizantiju, da zbace Dobroslava, brata Bodinova, koji je bio zauzeo presto.

Ali je, kako izgleda, njih predvario drugi jedan pretendent, Kočapar, koji je uočio da će raški župan Vukan imati jačeg uticaja u Zeti nego Vizantija. Zato se Kočapar obrati Vukanu, koji ga je, naravno, rado prihvatio, jer je video da se pomoću njega može umešati u zetske prilike i potčiniti Zetu svom uticaju. Osim koristi, što bi mu doneo i sam fakt da je on, župan raški, doveo i postavio vladaoca u Zeti, nema sumnje da je pretendent, koji je tražio od Raške pomoć da dođe do prestola, i sam morao obećati, u slučaju uspešne akcije, neke koncesije Vukanu.

Ali je u Zeti bilo malo ljudi, voljnih da se pomire s mišlju o raškoj prevlasti. Protivnici Raške, a to je bez sumnje bila u prvom redu gotovo sva zetska vlastela, delili su se u glavnom u dve grupe: jedni su hteli da Zeta bude potpuno samostalna i da svakako povrati svoj uticaj i položaj u srpskim zemljama; drugi su, po svoj prilici uvereni da Zeta to svojom snagom neće moći izvršiti, mislili da u borbi protiv Raške treba tražiti pomoći i potpore u Vizantiji, kojoj će svakako ići u račun da pomogne Zetu, jer joj je Raška bila za ovaj mah mnogo opasnija. Za strujama, koje su bile protiv raškog uticaja u Zeti, poveo se po svoj prilici i Kočapar, ubrzo pošto je, pomoću Vukanovom, zavladao Zetom, pa je počeo raditi protiv Vukana. Ni interesi njegovi, ni interesi njegove okoline, ni interesi njegove države nisu se slagali sa onim što je on obećavao Vukanu, kad ga je ovaj doveo na presto, a isto tako svakako ni sa onim što mu se, kad je već bio na prestolu, iz Raške naređivalo. Vukan, međutim, nije bio voljan da olako izgubi položaj u državi, kako ga je posle smrti Bodinove utvrdio, pa se digne na Kočapara. Kočapar je, kako izgleda, pokušao da obrazuje savez protiv Vukana, pa se oženio ćerkom bosanskog bana, da bi na taj način zadobio za sebe, a protiv Raškvj Bosnu. I Bosna se posle smrti Bodinove odvojila od zetske države i počela živeti samostalnim životom. Ali je Bosnu Zeta mogla lakše prežaliti nego Rašku, jer ona nije pokazivala volje da zavlada celom državom, te se interesi njeni nisu sukobljavali sa interesima zetskim. Zajednički interesi i zajednička opasnost od Raške uputila je dakle Zetu i Bosnu jednu na drugu. Ali savez zetsko-bosanski Kočaparu nije koristio; on je naskoro posle toga poginuo u Humu, svakako u borbi protiv Vukana. Posle njegove smrti zavladao je Zetom štićenik Vukanov kralj Vladimir, koji se i oženio njegovom ćerkom.

Izgleda da je Vladimir za sve vreme svoje vlade držao sa svojim tastom. Vukanov je ugled stalno rastao, ma da je 1107–8 god., kad je ceo zapad bio ustao na cara Aleksija, pa i on udario na Vizantiju i suzbio komandanta Drača, bio od Aleksija pobeđen i morao dati taoce. U Zeti je međutim bilo dosta ljudi, koji su bili protivni kralju Vladimiru i njegovoj politici, a pretendenata je bilo vrlo mnogo, jer je kraljevska porodica bila mnogobrojna. Naposletku stranka, protivna raškoj politici, otruje kralja Vladimira. U isto doba od prilike umre i Vukan, te i u Raškoj i u Zeti nastanu dinastičke borbe, posle kojih u Raškoj zavlada Uroš, a u Zeti Đurađ Bodinović. Obojica su nastavili politiku raško-zetskog sporazuma, koju je vodio Vukan, smatrajući da je Vizantija najveći i najopasniji neprijatelj obema državama. Ali se u Carigradu uviđalo kolika bi opasnost mogla nastati za Vizantiju od ovakve politike i zajedničkog rada zetsko-raškog. Stoga car Aleksije rado dâ vojsku Đurđevim rođacima da proteraju Đurđa. Đurađ bude pobeđen i pobegne svom savezniku županu Urošu u Rašku, a u Zeti bude za kralja postavljen vizantiski kandidat Grubeša. Ali posle nekoliko godina vrati se Đurađ sa vojskom, koju je dobio iz Raške, i protera Grubešu. Za Rašku je to bio veliki politički uspeh; prevlast Raške i njen uticaj u Zeti utvrđivali su se sve više.

U to doba (od prilike 1122 god.) uništio je car Jovan Komnin (1118–1143 god.) sasvim Pečenege, koji su do toga vremena svojim napadajima na Balkan ometali svako preduzeće vizantiskom. Zauzeta do tog doba borbom sa Turcima i Pečenezima, Vizantija nije dospevala da išta ozbiljnije preduzme protiv Srba. Ali kad je rat sa Turcima uspešno svršen i Pečenezi savladani, krene car Jovan na Srbe. Prvo udari na Uroša, pa ga savlada i primora da prizna vizantisku vrhovnu vlast, pa onda pošalje neke pretendente sa vojskom u Zetu, koji nadvladaju kralja Đurđa i zarobe ga.

Tako je sada vizantiska vlast i Vizantiski uticaj opet bio povraćen u svima srpskim pokrajinama. Ali je ta vlast bila privremena i prolazna. Srbi su bili navikli na život u slobodi, ideja o nezavisnosti bila je uhvatila duboka korena, i državnici srpski, osobito oni u Raškoj, dovijali su se stalno sa neobičnom izdržljivošću i vrlo vešto, da dođu do slobode i da je, posle, utvrde i prošire. U tome radu oni nisu prezali ni od kakvih sredstava, pravili su planove na širokoj osnovi i upotrebljavali su svaku priliku u svoju korist. Tako je župan Uroš, kad je savladan od cara Jovana i kad je morao priznati vizantisku vrhovnu vlast, odredio nov put srpskoj politici, kojim je ona, sa manjim i većim prekidima, vođena pun vek i po. Plan njegov o novom pravcu srpske politike, specijalno u Raškoj, bio je zrelo smišljen i dobro udešen. Uroš je naime inaugurisao politiku naslanjanja na Ugarsku, politiku koja je mnogo koristi donela i Ugarskoj i Raškoj.

Kad su Mađari dobili Hrvatsku i Dalmaciju, morali su doći u sukob, s jedne strane, sa Mlecima, koji su, priznavajući vrhovnu vlast Vizantije i ističući u prvom redu njeno pravo na Dalmaciju, predstavljali se kao mandatar vizantiski i sporili Mađarima pravo na tu pokrajinu, — s druge strane, sa Vizantijom, zbog svoje ekspanzivne snage, koja se nije mogla zadovoljiti dotadanjim osvajanjima. Sa Mlecima su Mađari ratovali po Dalmaciji u drugoj i trećoj desetini XII veka sa promenljivom srećom, a 1127 godine dođu u sukob i sa Vizantijom. Uroš je mislio da je ovo zgodan momenat za akciju, te je, po svoj prilici, tada sklopio savez sa Ugarskom, tražeći, sasvim opravdano, u njoj naslona u borbi protiv Vizantije. Mađari su u početku srećno ratovali; oni osvoje Beograd, Niš i Sofiju i prodru čak do Plovdiva, ali ih iduće godine (1128) car Jovan razbije blizu Rama na Dunavu. Kad Mađari naskoro posle toga počnu opet napredovati, bude sklopljen mir, čiji uslovi nisu poznati. Ali su i Ugri i Vizantija bili uvereni, da spor time nije rešen, pa su se spremali na odsudnu borbu.

U to doba (oko 1137 god.), zauzeli su Mađari, ne zna se kako, jedan deo Bosne (Ramu), i od toga su vremena ugarski kraljevi stalno nosili naziv bosanskog kralja i težili da i faktički pokore Bosnu. Rad ugarskih kraljeva u tome pravcu nije se, u ono doba, kosio sa interesima raške države, jedno stoga, što je Raškoj u taj mah u prvom redu stalo bilo do toga da pokori Zetu, sa kojom se borila o prevlast, a drugo stoga, što se Raška za svoju slobodu i samostalnost borila sa Vizantijom, pa je njena glavna težnja za prodiranje bila upravljena na onu stranu. Tamo je bilo njeno glavno polje za rad, tamo je Raška, i ako su je tradicije zvale i na drugu stranu, imala veza sa svojim saplemenicima, koji su, kad se pokazalo da su slabi da sami sebi izvojuju slobodu, čekali da ih Rašani oslobode. Tako je Raška, zauzeta borbom sa Zetom i Vizantijom, napustila tradicije Časlavljeve i Bodinove i zanemarila jednu važnu srpsku oblast, koja je od toga vremena, ostavljena sama sebi, počela živeti zasebnim životom, formirala zasebnu srpsku državu i nosila se sama vekovima sa državnim, narodnim i verskim neprijateljima.

Teške su prilike nastale za Srbe i specijalno za Rašku, kad je na vizantiski presto seo poduzetni car Manojlo (1143 god.). Manojlo je primio u nasleđe od dva svoja vredna prethodnika dobru administraciju, finansije i vojsku, te je mogao raditi na izvođenju planova, kojima se već davno nisu zanimali vizantiski državnici. Posle nekoliko vekova sada je opet jedan energičan i u svojim planovima smeo vizantiski imperator pomišljao na osvajanja u velikom stilu i snevao o obnovljenju granica starog rimskog carstva. To je u ostalom bila labudova pesma vizantiske snage, sjaja i veličine. Poslednji put je sada Vizantija zavladala celim Balkanskim Poluostrvom, poslednji put su srpske dinaste priznale vrhovnu vlast vizantiskog imperatora. Za Srbe je, u ostalom, bila sreća što je car Manojlo imao široke planove i velike pretenzije, jer je on, radeći na ostvarenju svoga programa, smatrao srpsko pitanje za manje važno i sporedno, i bavio se njime samo uzgred i na dohvat. On ga nije ni jedanput rešio, ma da ga je više puta rešavao; nikada nije sasvim pokorio Srbe, nego se uvek zadovoljavao samo polovnim merama i palijativnim sredstvima.

Manojlova je glavna težnja bila da pokori celo Balkansko Poluostrvo, da osvoji Srem, koji su Mađari bili zauzeli za vreme ustanka 1073 godine, i da Ugarsku primora na priznanje vizantiske vrhovne vlasti. Ta agresivna politika Manojlova uputila je Ugarsku i Rašku jednu na drugu. Veze između Raške i Ugarske postale su jače, intenzivnije i intimnije; srodničke veze između raškog i ugarskog dvora još su više učvrstile te odnose. Između Srba i Mađara vršila se spontano razmena i pozajmica snaga, i neka srpska vlastela, koja su prešla u Ugarsku, došla su u to doba tamo do vrlo visokih položaja i do velikog uticaja. Ti su ljudi bez sumnje najviše i učinili da dođe do saveza među Ugarskom i Raškom.

Kako je Manojlo u taj mah bio zauzet spremom za rat protiv Normana, napadne Uroš, u dogovoru s Ugarskom, a možda i sa Normanima, na Vizantiju, ali Manojlo udari na njega i savlada ga (u jesen 1150 god.). Kad je Uroš iduće godine dobio pomoć iz Ugarske, pa ponovo pošao na Vizantiju, bude udružena srpsko-ugarska vojska na Tari razbijena, te Manojlo upadne u Ugarsku i osvoji Srem. Idućih godina (1154–6) vodio se između Mađara i Vizantije, u glavnom u Sremu, sa promenljivom srećom rat, u kome je u ugarskoj vojsci igrao dosta važnu ulogu bosanski ban Borić. Kad vizantiska vojska bude potučena, sklopi Manojlo, da bi imao odrešene ruke za rat u Italiji, mir sa Ugarskom. Dok je Manojlo, posle toga, nekoliko godina bio zauzet ratom sa Normanima i u Aziji, bio je na Balkanu mir. Ali kad umre ugarski kralj Gejza (31 maja 1161 god.), nastanu u Ugarskoj dinastičke borbe, kojima se Manojlo hteo koristiti da dovede svog kandidata na ugarski presto.

U taj mah se raški župan Uroš opet odmetne od Manojla, ali bude brzo savladan i na njegovo mesto postavljen za župana Desa. Idućih godina (1164–7) vođen je rat između Ugarske i Vizantije. Ugarski dvor se nadao pomoći od nemačkog cara Fridriha, ali je Manojlu pošlo za rukom da u Ugarskoj otvori, osobito među sveštenstvom, stranku, koja je bila njemu naklonjena i radila za njega. Za vreme toga rata, u kome su Vizantinci u glavnom sa uspehom vojevali i zgodnom diverzijom osvojili Srem i Dalmaciju (1165 god.), dizao se Desa, u dogovoru sa Ugarskom i carem Fridrihom, po svoj prilici dvaput protiv Manojla, ali je oba puta savladan. Prvi put se izravnao sa Manojlom, ali posle drugog ustanka Manojlo mu nije hteo više verovati, nego ga zbaci, pa postavi za župana Zavidina sina, a Nemanjina najstarijeg brata, Tihomira. Nemanja dobije tom prilikom neke krajeve na upravu, a isto tako i njegova braća Miroslav i Sracimir. U Bosni su, pod vizantiskom vrhovnom vlašću, vladali nezavisni banovi, a u Zeti knez Radoslav, koji je jednom bio pokušao, naravno bez uspeha, da obnovi zetsku igemoniju nad ostalim srpskim zemljama.

Srpski narod bio je dakle podeljen na nekoliko država i pokrajina, koje su sve priznavale nad sobom vizantisku vrhovnu vlast. Car Manojlo je sada s pravom mogao misliti, da će on, i ako je ostavio srpskim pokrajinama neku vrstu avtonomije, moći mirno vladati Srbima, upotrebljavajući antagonizam pojedinih pokrajina i šaljući pretendente, kojih je bilo dosta, protiv onih dinasta, koji ga ne bi hteli slušati. Neke srpske pokrajine su zaista bile mirne i pokorne, ali se Rašani nikako nisu hteli izmiriti sa novim stanjem, jer je u Raškoj težnja za slobodom bila uhvatila tako jaka korena, da je svaki dinasta, koga bi Manojlo tamo postavio, ubrzo podlegao ili uticaju okoline ili ličnom uverenju, te je odustajao od Manojla i počinjao raditi za slobodu.

Sada se u odnosu Srba prema Vizantiji ponavljalo ono, što se, početkom X veka, dešavalo prema Bugarima. Sada su Vizantinci, kao onda Bugari, nameštali u Raškoj jednog za drugim razne pretendente, uvereni, da će im ovi biti odani; ali je svaki od njih, brzo posle dolaska na upravu, ostavljao onu politiku, koja ga je dovela na presto.

Ipak je velika razlika u ovom radu i u onom pre dva i po veka. Onda su Srbi priznavaš legitimitet i vrhovnu vlast vizantisku i u borbi protiv Bugara oslanjali se na Vizantiju; tako je radio i sam Časlav. Sada su se, međutim, raški župani dizali protiv Vizantije, da izvojuju potpunu nezavisnost. Napredak je bio u svakom pogledu veliki; onda još nije bila razvijena svest o državnoj nezavisnosti i nije se javljala težnja za potpunom slobodom. Ali se od toga doba srpski narod razvio. Sada su Srbi imali svesti o samostalnom državnom životu i hteli su da imaju svoju slobodnu državu, a u borbi za svoju nezavisnost hvatali su veze sa svima onima, čiji su interesi u balkanskoj politici odgovarali njihovim interesima.

U ovo je doba u glavnom završena i borba o prevlast između Raške i Zete. Ako je u početku te borbe i moglo biti sumnje, koja će od njih pobediti, uskoro je bilo jasno, da će Raška nadvladati, i hrabrošću i snagom i diplomacijom. Uticaj i zavojevanja Zećana u Raškoj bila su sve ređa, sve slabija i sve prolaznija, a zavojevanja Rašana u Zeti sve trajnija i sve u većem obimu. Kad je Raška, oslanjajući se na Ugarsku i na zapad, sa uspehom počela voditi borbu protiv Vizantije, uviđali su merodavni faktori u Zeti sve više, da se Zeta, ni sama sobom ni uz pomoć Vizantije, ne može sa uspehom boriti protiv Raške. Zetske dinaste su onda, iz antagonizma prema Raškoj, sve više popuštali i predavali se Carigradu, dok nisu, pod Radoslavom, napustili i kraljevski naziv i sasvim se podložili Vizantiji.

Tako je nekada slavna zetska dinastija žrtvovala slobodu i nezavisnost državnu, samo da ne prizna prvenstvo oblasti, koja je sada preduzela vođstvo u jednom velikom delu srpskoga naroda. Ali je u ovo doba i u Zeti ipak bilo dosta ljudi, koji su se zauzimali za jedinstvo sa Raškom i za zajednički rad sa Rašanima; bilo ih je ipak koji su više voleli prevlast Srba Rašana, nego ropstvo vizantisko. Ta nacionalna stranka u Zeti imala je u ovo doba već dosta pristalica, tako da su oni za vlade Desine, koji je, kako izgleda, bio vrlo popularan i vrlo smišljeno i energično radio, da okupi od igemonijom Raške što više srpskih pokrajina, digli ustanak na Radoslava. Zbog toga je opet došlo do borbe između Zete i Raške, ali su, i ovom prilikom, Rašani sa svojim pristalicama u Zeti nadvladali. Radoslavu su ostali samo primorski krajevi između Kotora i Skadra; ostalu Zetu i Travuniju pridružio je Desa Raškoj.

Kada je Manojlo dobio pod svoju vlast Srem, Dalmaciju, Hrvatsku i Bosnu, on je smatrao da je potrebno onemogućiti svaku zajedničku akciju Raške i Ugarske. Stoga je zbacio Desu, koji mu je, osim toga što se po drugi put odmetnuo, bio sumnjiv, i zbog svoga rada na okupljanju srpskih oblasti pod igemonijom Raške, i zbog svojih veza sa Ugarskom. De-sinu je državu Manojlo podelio sinovima Zavidinim. Oni su, i ako potomci stare raške vladalačke porodice, koja je bila predstavnik borbe protiv Vizantije, bili mišljenja, da se treba pogoditi sa Vizantijom, težiti za utvrđenjem i proširenjem oblasne avtonomije i na taj način raditi da se dođe do nezavisnosti.

Najmlađi sin Zavidin, Nemanja, radio je sistematski da zadobije što više pristalica, osobito ljude sa ugledom i od uticaja, i da ih što bolje veže za sebe. Taj je rad izazvao otpor njegove braće, osobito najstarijeg, Tihomira, koji je u zajedničkoj vladi bio prvi i nad ostalima, te on uhvati i zarobi Nemanju, a njegove zemlje zauzme. Ali car Manojlo, možda stoga što je smatrao da i Tihomir ide za tim da ujedini u svojoj vlasti što više srpskih zemalja, a možda i zbog toga što je lično bio naklonjen Nemanji, zbaci Tihomira, pa poveri upravu nad Raškom Nemanji, ali mu oduzme neke oblasti (u leto 1168 god.).

Nemanja, međutim, čim je postao veliki župan, odustane od Manojla, koji je u taj mah ratovao sa Ugarskom, i zauzme oblasti, koje je bio ustupio Manojlu. Sad Manojlo pošalje Tihomira, kome je nedavno bio oduzeo vlast, sa vizantiskom vojskom na Nemanju, ali Nemanja razbije vizantisku vojsku kod Pantina pod Zvečanom (u jesen 1168 god.).

Tom pobedom Nemanja je postao gospodar situacije; ona mu je donela i slave i avtoriteta, njegov položaj u zemlji bio je utvrđen. Sada je trebalo još utvrditi igemoniju Raške nad svima oblastima, koje su, prema geografskom, političkom i etnografskom položaju, spadale u sferu njenih interesa. Tu je u prvom redu bila u pitanju Zeta; nju je pre svega trebalo osvojiti i spojiti sa Raškom. Izgleda da je Nemanja radio u tome pravcu već i pre bitke kod Pantina. Posle pobede nad Tihomirom nije mu bilo teško da ostvari svoj plan. On udari na Radoslava i, dok je Manojlo bio zauzet misirskom ekspedicijom i sukobom s Mletcima, osvoji Zetu i Neretvansku Krajinu (1170 god.).

Time je definitivno završena borba o prevlast između Raške i Zete. Ali Raška nije više postala središte svih srpskih zemalja i celokupnog srpskog naroda, jer se, za vreme borbe Zete i Raške o prevlast, Bosna izdvojila u zasebnu samostalnu državu. Doba vlade Časlavljeve i Bodinove, doba političkog jedinstva, bilo je prošlo i nije se vratilo nikad više.

Važniji izvori.

1. ІІrezviter Dukljanski (v. u istoimenom odeljku III glave br. 10).

2. Kinam (oko 1144 † poslѳ 1185 god.), Istorija Vizantije 1118–1176 god.

3. Akominat (rođ. sred. XII veka † izm. 1210 i 1220 god.), Istorija Vizantije 1180–1206 god.

4. Jevstatije († oko 1193 god.), Besede; Pisma; O monasima.

5. Stevan Prvovenčani († oko 1223 god.), Život i Čuda Stevana Nemanje.

6. Povelje, pisma, ugovori, zakoni, zapisi, putopisi i t. d.

V. i u istoimenom odeljku IV glave br. 5, 7, 8.

Važnije zbirke izvora.

1. T. Smičiklas, Codex Diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. II 1904 (Zbirka akata 1101–1200 god.)

2. P. Matković, Putovanja po balkanskom poluotoku za srednjega vieka. 1878 (Rad 42).

3. Vizantiski pisci (v. istoimeni odeljak II glave).

Važnija dela.

1. F. Šišić, Dalmacija i ugarsko-hrvatski kralj Koloman. 1909.

2. F. Šišić, Kralj Koloman i Hrvati god. 1102. 1907.

3. N. Tomašić, Temelji državnoga prava hrvatskoga kraljevstva. 1910.

4. F. Milobar, Das geschichtliche Verhältnis Bosniens zu Kroatien und Ungarn. 1898.

5. E. Grotъ, Izъ istorіi Ugrіi i Slavяnstva vъ XII vѣkѣ (1141–1173). 1889.

6. Gy. Pauler, II Géza orosz-görök háborui (1140–1156).

7. F. Šišić, Zadar i Venecija od g. 1159–1247. 1900 (Rad 142).

8. P. Srećković, Stanje i odnosi srpskih arhontija prema Ugarskoj i prema Vizantiji u polovini 12 veka. 1883 (Glasnik 54).

9. N. Kap-Herr, Die abendländische Politik Kaiser Manuels. 1881.

10. V. Klaić, Byzantsko vladanje u Hrvatskoj za cara Emanuela Komnena. 1883.

11. St. Novaković, Zemljište radnje Nemanjine. 1877 (Godišnjica 1).

12. Lj. Kovačević, Nekoliko pitanja o Stefanu Nemanji. 1900 (Glas 58).

V. i istoimeni odeljak IV glave br. 5, 6, 9, 10, 12.