Zahvali se maljahni junače,
Bilom dvorom divojčice mlade,
Da ć’ divojku iz dvora speljati.
To j’ začula divojkina majka,
Tvrdu stražu hćeri je činila: 5
Ni jej dala va dvor prošetati,
Ni rumeno cviće zalivati.
Ona moli milu majku svoju:
„Pust’ me, majko, cviće zalivati,
Al je moje cviće sprovenulo!" 10
„„Hodi, hćerce, a brzo se vrati!“"
Ona s’ šeće va njeju kamaru,
Obuče se, što najliplje more,
Već u zlato ner u bilo platno,
I na ruke vidar hladne vode, 15
Pa se šeće cviće zalivati.
Zalivajuć cviću govorila:
„Resti bolje, drobno cviće moje,
Dok moj dragi isprid dvora dojde!“
Jušto mlada va tih riči biše, 20
To je dragić na dvoriću biše.
On jej kuca na vrati od dvora.
„Otvor’ meni, draga dušo moja,
Daj mi konju te hladne vodice,
A junaku vina carjenoga!“ 25
Hitro se je na noge skočila,
Još hitrije konja sprijimala.
Da mu piti, počme cvilovati;
„Ce se plačeš, draga dušo moja,
Ce se plačeš te hladne vodice? 30
Al se plačeš vina carjenoga,
Al se plačeš duga puta moga,
Al se plačeš tiha sanka tvoga?“
„„Nit se plačem te hladne vodice,
Nit se plačem vina carjenoga, 35
Nit se plačem duga puta tvoga,
Nit se plačem tiha sanka moga.
Kad sen mlada u nemoći bila,
Majka me je Bogu obećala,
Da se ne ću nikdar maj ženiti, 40
Ni tujega junaka ljubiti.““
„Ne cvili mi, (zlato,) draga dušo moja!
Mi imamo papu velikoga,
Ki odriši od griha svakoga.
I tebe će, draga dušo moja.“ 45
S duga ju je majka pokarala,
Odgovara divojčica mlada:
„Ako sen mu košulju oprala,
Sirota je, mile majke nima:
Ako sen mu carjen luzar dala, 50
Luzari se u junakov goju;
Ako mi je lice poljubio,
Nije licu pri licu ostalo.“
St. Žiža, br. 220. Od Ane
Škrivanić iz Malog LoŠinja.
