Захвали се маљахни јуначе,
Билом двором дивојчице младе,
Да ћ’ дивојку из двора спељати.
То ј’ зачула дивојкина мајка,
Тврду стражу хћери је чинила: 5
Ни јеј дала ва двор прошетати,
Ни румено цвиће заливати.
Она моли милу мајку своју:
„Пуст’ ме, мајко, цвиће заливати,
Ал је моје цвиће спровенуло!" 10
„„Ходи, хћерце, а брзо се врати!“"
Она с’ шеће ва њеју камару,
Обуче се, што најлипље море,
Већ у злато нер у било платно,
I на руке видар хладне воде, 15
Па се шеће цвиће заливати.
Заливајућ цвићу говорила:
„Рести боље, дробно цвиће моје,
Док мој драги исприд двора дојде!“
Јушто млада ва тих ричи бише, 20
То је драгић на дворићу бише.
Он јеј куца на врати од двора.
„Отвор’ мени, драга душо моја,
Дај ми коњу те хладне водице,
А јунаку вина царјенога!“ 25
Хитро се је на ноге скочила,
Још хитрије коња спријимала.
Да му пити, почме цвиловати;
„Це се плачеш, драга душо моја,
Це се плачеш те хладне водице? 30
Ал се плачеш вина царјенога,
Ал се плачеш дуга пута мога,
Ал се плачеш тиха санка твога?“
„„Нит се плачем те хладне водице,
Нит се плачем вина царјенога, 35
Нит се плачем дуга пута твога,
Нит се плачем тиха санка мога.
Кад сен млада у немоћи била,
Мајка ме је Богу обећала,
Да се не ћу никдар мај женити, 40
Ни тујега јунака љубити.““
„Не цвили ми, (злато,) драга душо моја!
Ми имамо папу великога,
Ки одриши од гриха свакога.
I тебе ће, драга душо моја.“ 45
С дуга ју је мајка покарала,
Одговара дивојчица млада:
„Ако сен му кошуљу опрала,
Сирота је, миле мајке нима:
Ако сен му царјен лузар дала, 50
Лузари се у јунаков гоју;
Ако ми је лице пољубио,
Није лицу при лицу остало.“
Ст. Жижа, бр. 220. Од Ане
Шкриванић из Малог ЛоШиња.
