Za vernu mu službu plate mi kad ne bi,
vapiću mu tužbu i zemlji i nebi;
pitaću osvetu sve mlade dni moje
vrh tebe i štetu, neharna gospoje.
O brijeme bjeguće, doved' dan, doved' noć,
općinu tve kuće, hod' meni na pomoć!
Proljetje, i ljeto, i jesen i zime
prived', ma osveto, letušte o brime!
Privedi uza se, kô ti se podoba,
godišta, i čase, i vijeke i doba.
Ti tvojom jakosti nemilo pohara'
nje rajske ljeposti i mu vil postara':
rumene ružice š nje usti utruni,
uzori nje lice, oči zrak uduni;
pram zlatom ki gori, sjedinam stamni ga,
srebrom ga pritvori, a snijegom prikri' ga
da pozna s tve sile sred svoga života
neharne za vile da nije ljepota.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
