За верну му службу плате ми кад не би,
вапићу му тужбу и земљи и неби;
питаћу освету све младе дни моје
врх тебе и штету, нехарна госпоје.
О бријеме бјегуће, довед' дан, довед' ноћ,
опћину тве куће, ход' мени на помоћ!
Прољетје, и љето, и јесен и зиме
привед', ма освето, летуште о бриме!
Приведи уза се, кô ти се подоба,
годишта, и часе, и вијеке и доба.
Ти твојом јакости немило похара'
ње рајске љепости и му вил постара':
румене ружице ш ње усти утруни,
узори ње лице, очи зрак удуни;
прам златом ки гори, сјединам стамни га,
сребром га притвори, а снијегом прикри' га
да позна с тве силе сред свога живота
нехарне за виле да није љепота.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
