Vozila se šajka mala barka,
puna šajka mladih divojaka.
Učinila bura termuntana,
privrne se šajka mala barka.
Sve divojke na kraj isplivale, 5
samo nije Anica divojka.
Ona viče iz svog bilog grla:
„Ko bi došo mene izbaviti,
dala bi mu lice obljubiti!"
Kad to čuje Ivane čobane, 10
skuplja ovce pod jelvu zelenu.
„Stante, ovce, izili vas vuci,
a ja iden Anici divojki!"
Kada ju je na kraj izvukao,
Ivo pita svoje obećanje, 15
koje ga mu Ane obećala.
„Nisan mila, ni tvojega lica,
vidit će nas u moru ribari,
kazat će nas našoj miloj majki,
pak će kleti i mene i tebe, 20
neg mi ojmo u ’no polje ravno,
pak ti ljubi koliko ti drago!"
Kad su došli u ’no polje ravno,
Ive pita svoje obećanje,
koje ga mu Ane obećala. 25
„Nisam mila ni tvojega lica,
vidit će nas u polju orači,
pak će kazat našoj miloj majki,
neg mi ajmo u ’nu goru crnu,
pak ti ljubi koliko ti drago!" 30
Kad su došli u nu goru crnu,
Ive pita svoje obećanje,
koje ga mu Ane obećala.
„Nisan mila ni tvojega lica,
vidit će nas u gori čobani, 35
kazat će nas našoj miloj majki,
pak će kleti i mene i tebe,
neg mi ajmo dvoru bijelomu,
u kamaru di ja sama spavam,
pak ti ljubi koliko ti drago!" 40
Kad su došli dvoru bijelomu,
progovara Anica divojka:
„Ajde, Ive, brže vračat ovce,
kad ti ne znaš ljubit divojke!"
Olinko Delorko, O nekolikim inačicama poznate hrvatske romance "Vozila se šajka mala barka", Zbornik za narodni život i običaje, Knj. 42. (1964), str. 84.
Delorko O. „Narodne pjesme s nekih zadarskih otoka". 1953. Rukopisna zbirka Instituta za narodnu umjetnost u Zagrebu. Broj zbirke; 133, br. pjesme: 94.
