Čuješ, vilo, čuješ, seko moja,
što gospodiš šumom i poljanom!
Daj ti meni vilinsko odilo;
nuz odiio tvoje neviđenje,
da ja mogu neviđena motrit, 5
kud moj dragi kroz šumu prohodi?
Kako jaše, kako sablju paše,
da li gleda tudih divojaka?
Bila vila srca milostiva;
daje njojzi vilinsko odilo, 10
nuz odilo tajno neviđenje;
divojka se na jelu popela.
Nije vrime dugo postajalo,
al eto ti dragog na konjicu.
Konjic igra, a dragi popiva: 15
»Mili Bože i mila Marijo!
I dosad sam šumu prolazio,
al mi nije konjic poigravo.
Tu je netko od roda mojega,
il od moga il od ljubinoga«. — 20
Odgovara iz gorice vila:
»Ne budali, mlado neženjeno!
Nikog nema od roda tvojega,
ni od tvoga, ni od ljubinoga,
već je sama u gorici ljuba; 25
gleda dragog, kako gorom jezdi.«
