Чујеш, вило, чујеш, секо моја,
што господиш шумом и пољаном!
Дај ти мени вилинско одило;
нуз одиио твоје невиђење,
да ја могу невиђена мотрит, 5
куд мој драги кроз шуму проходи?
Како јаше, како сабљу паше,
да ли гледа тудих дивојака?
Била вила срца милостива;
даје њојзи вилинско одило, 10
нуз одило тајно невиђење;
дивојка се на јелу попела.
Није вриме дуго постајало,
ал ето ти драгог на коњицу.
Коњиц игра, а драги попива: 15
»Мили Боже и мила Маријо!
I досад сам шуму пролазио,
ал ми није коњиц поиграво.
Ту је нетко од рода мојега,
ил од мога ил од љубинога«. — 20
Одговара из горице вила:
»Не будали, младо нежењено!
Никог нема од рода твојега,
ни од твога, ни од љубинога,
већ је сама у горици љуба; 25
гледа драгог, како гором језди.«
