Venere i Adon/Šesti prizor
| ←Peti prizor | Venere i Adon: Писац: Марин Држић Šesti prizor |
Sedmi prizor→ |
<poem> Opet se odkrije šena i satir s vilom tanca, pak dotrče pet satir i hoće mu vilu ugrabit i s svijema boj bije, i odrve im se i vilu shrani.
Za ovim Adon, izgubivši družbu, umoren od lova tuži se govoreći:
ADON
Je li tko u gori? O druzi, gdje ste vi?
Jaoh, trud me umori u pustoj dubravi;
a nije čut nikoga ni se umim gdi svrnut
a od pasa jednoga blizu ovdi nije čut
ki bi mi straža bio, ako bih u gori
počinut ovdi smio. Jaoh, trud me umori!
Daj da ka izide od vila ke mene
po gori svud slide cić želje ljuvene!
Kojim sam njekad bio srdačca nemila,
vaj, sad bih svaku ktio za drúgu od vila,
kojoj bih truđahan u pustoj dubravi
srjed krila sladak san zaspao na travi.
Dosad mi sto sluga ne mogahu ugodit,
a sad mi za druga ne more jedan bit.
Taj ne zna što je mir ni pokoj uživat
tko priđe što 'e nemir ne bude hudi znat.
Je li tko u gori? O lijepa zeleni,
sanak me umori, a živa duha nî!
Travice zelene, u vaš kril gizdavi
truđahta, jaoh, mene daj prim'te sada vi;
a ti zgar, zeleni, gorska družbo moja,
ne bran' mi tve sjeni, čim budem pospat ja.
Slavici, molim vas, od gore zelene,
kad pospim njeki čas, probud'te pak mene.
|