Венере и Адон/Шести призор
| ←Пети призор | Венере и Адон: Писац: Марин Држић Шести призор |
Седми призор→ |
<поем> Опет се одкрије шена и сатир с вилом танца, пак дотрче пет сатир и хоће му вилу уграбит и с свијема бој бије, и одрве им се и вилу схрани.
За овим Адон, изгубивши дружбу, уморен од лова тужи се говорећи:
ADON
Је ли тко у гори? О друзи, гдје сте ви?
Jaoh, trud me umori u pustoj dubravi;
а није чут никога ни се умим гди сврнут
a od pasa jednoga blizu ovdi nije čut
ки би ми стража био, ако бих у гори
počinut ovdi smio. Jaoh, trud me umori!
Дај да ка изиде од вила ке мене
po gori svud slide cić želje ljuvene!
Којим сам њекад био срдачца немила,
vaj, sad bih svaku ktio za drúgu od vila,
којој бих труђахан у пустој дубрави
srjed krila sladak san zaspao na travi.
Досад ми сто слуга не могаху угодит,
a sad mi za druga ne more jedan bit.
Тај не зна што је мир ни покој уживат
tko priđe što 'e nemir ne bude hudi znat.
Је ли тко у гори? О лијепа зелени,
sanak me umori, a živa duha nî!
Травице зелене, у ваш крил гиздави
truđahta, jaoh, mene daj prim'te sada vi;
а ти згар, зелени, горска дружбо моја,
ne bran' mi tve sjeni, čim budem pospat ja.
Славици, молим вас, од горе зелене,
kad pospim njeki čas, probud'te pak mene.
|