Uzazno si, slatki brače

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Uzazno si, slatki brače
Писац: Иван Бунић Вучић


Uzazno si, slatki brače



Uzazno si, slatki brače,
   kako draga tvoja gine,
   i kô cvili i kô plače,
   i kako se tobom brine.

Ljubav ti je spovidila,
   od ke uteć moć nije ti,
   ere ima zlatna krila
   kojijem brzo svud obleti.

Od nje bježat zaman ti je,
   ako od mene i uteče,
   er brzine na svijet nije
   koju ona ne priteče.

Nu tve pismo što mi veli
   i tva knjiga što mi piše,
   da tva mlados mene želi
   i cjeć mene da uzdiše;

i da za me kopni i vene,
   da te ostavi tihi sanak,
   i od kada pusti mene,
   da t' se smrknu bio danak.

Mučno 'e, mučno vjerovati,
   a prosti mi tva dobrota,
   er se ne opći ostavljati
   ko je komu sred života.

Zašto bih te ostavila,
   kô s' ti mene ostavio,
   zašto li bih ja pustila
   moje duše bolji dio?

Tim nije čudo da tej ljuti
   ke s čemerom nalip goje
   milostive čine čuti
   kadgodi ti ime moje.

Pokoli se ti odili,
   gluši od gore, tvrđi od stijene,
   ni prosuzi, ni procvili
   ostaveći mladu mene.

Da se omekša, pravedno je,
   stanac kami, tvrda gora,
   okamenit srce tvoje
   kad se može od mramora.

Pravo 'e, pravo da oćuti
   boles stijena stanovita
   kad se ne htje ti ganuti
   na mlađahna moja lita.

Nu istina i toj budi
   da sad me išteš gdi me nije
   i da pamet tvoja sudi
   da me pusta divjač krije.

Čemu mene ne nahodiš
   i ne vraćaš još se k meni,
   gdi se od mene već zahodiš,
   brače dragi i ljubljeni?

Obrati se k meni, obrati,
   tvoju vernu ne ostavi,
   neg brzo se k njoj povrati,
   o vesela mâ ljubavi.

Sva ti je ko snijeg problijedila
   i ko cvijetak povenula,
   rumenilo izgubila,
   svijetli pogled pomrknula.

Sharala je svu ljepotu,
   bez pristanka sveđer cvili,
   o prislatki moj životu,
   odkad joj se ti odili.

Sini, sini, me sunačce,
   ne stoj veće u zapadu,
   obeseli me srdačce
   i pojavi mene mladu.

Uputi se, jaoh, uputi,
   ne ckni veće k meni doći,
   neka budeš rasvanuti
   bio dan mojoj mrkloj noći.

Sne ljuveni, ki ukaza
   momu dragu željnu mene,
   ti mu spovijeđ' dio poraza
   s koga mlados moja vene.

Ti mu ukaži kako čeka
   njega ljubav puna vire
   i da njojzi nije lijeka,
   da bez njega ona umire.

Rec' mu zatim da 'e spravila
   slavju koji glas donese
   od bisera obla i bila
   lijep ogrljaj i urese.

I da ga će izgrliti,
   celivajuć svijem ustima,
   i perja mu nakititi
   snježanijem biserima.

Nu bi joj vele draže bilo
   da on bude krila uzeti
   neka drago u nje krilo
   sam doprha i doleti.

Ljuvena je nje odluka,
   kad ti srećni danak bude,
   dat mu od bijelijeh svojijeh ruka
   ljepši ogrljaj, pun razblude.

Ustavi se, pismo moje,
   nemoj svega izricati;
   sve mu daćeš dare tvoje
   kojijem će se on nadati.

Drugo, brače moj ljubljeni,
   mlađahna ti tva ne pravi,
   neg brzo se vrati k meni,
   tvoje i moje rane ozdravi!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 361 година.