Узазно си, слатки браче,
како драга твоја гине,
и кô цвили и кô плаче,
и како се тобом брине.
Љубав ти је сповидила,
од ке утећ моћ није ти,
ере има златна крила
којијем брзо свуд облети.
Од ње бјежат заман ти је,
ако од мене и утече,
ер брзине на свијет није
коју она не притече.
Ну тве писмо што ми вели
и тва књига што ми пише,
да тва младос мене жели
и цјећ мене да уздише;
и да за ме копни и вене,
да те остави тихи санак,
и од када пусти мене,
да т' се смркну био данак.
Мучно 'е, мучно вјеровати,
а прости ми тва доброта,
ер се не опћи остављати
ко је кому сред живота.
Зашто бих те оставила,
кô с' ти мене оставио,
зашто ли бих ја пустила
моје душе бољи дио?
Тим није чудо да теј љути
ке с чемером налип гоје
милостиве чине чути
кадгоди ти име моје.
Поколи се ти одили,
глуши од горе, тврђи од стијене,
ни просузи, ни процвили
оставећи младу мене.
Да се омекша, праведно је,
станац ками, тврда гора,
окаменит срце твоје
кад се може од мрамора.
Право 'е, право да оћути
болес стијена становита
кад се не хтје ти ганути
на млађахна моја лита.
Ну истина и тој буди
да сад ме иштеш гди ме није
и да памет твоја суди
да ме пуста дивјач крије.
Чему мене не находиш
и не враћаш још се к мени,
гди се од мене већ заходиш,
браче драги и љубљени?
Обрати се к мени, обрати,
твоју верну не остави,
нег брзо се к њој поврати,
о весела мâ љубави.
Сва ти је ко снијег проблиједила
и ко цвијетак повенула,
руменило изгубила,
свијетли поглед помркнула.
Схарала је сву љепоту,
без пристанка свеђер цвили,
о прислатки мој животу,
одкад јој се ти одили.
Сини, сини, ме суначце,
не стој веће у западу,
обесели ме срдачце
и појави мене младу.
Упути се, јаох, упути,
не цкни веће к мени доћи,
нека будеш расванути
био дан мојој мрклој ноћи.
Сне љувени, ки указа
мому драгу жељну мене,
ти му сповијеђ' дио пораза
с кога младос моја вене.
Ти му укажи како чека
њега љубав пуна вире
и да њојзи није лијека,
да без њега она умире.
Рец' му затим да 'е справила
славју који глас донесе
од бисера обла и била
лијеп огрљај и уресе.
I да га ће изгрлити,
целивајућ свијем устима,
и перја му накитити
сњежанијем бисерима.
Ну би јој веле драже било
да он буде крила узети
нека драго у ње крило
сам допрха и долети.
Љувена је ње одлука,
кад ти срећни данак буде,
дат му од бијелијех својијех рука
љепши огрљај, пун разблуде.
Устави се, писмо моје,
немој свега изрицати;
све му даћеш даре твоје
којијем ће се он надати.
Друго, браче мој љубљени,
млађахна ти тва не прави,
нег брзо се врати к мени,
твоје и моје ране оздрави!
