U svakoj prilici slikuješ, gospoje,
zloj zmiji ljutici pustoši ku goje:
ona se sveđ krije i bježi najplaše,
a bježat tebi je od mene najdraže;
najhuđi ki ima jed, sred nje je celova,
ti moga srca zled celovom otrova;
neće ona čuti glas žamora od pjesni,
ti neć čut moj poraz ni moje boljezni.
Lijeka nije nje rani neg ista nje glava,
ni meni lijeka ni neg ti, vil gizdava.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
