Usišu lovori i vehne trava i cvit,
i nî čut u gori slavice žuberit;
ođoše sve vile vesele njih pjesni,
ter tuže i cvile u gorkoj boljezni;
i sunčan svijetli zrak ne svijeti već nami,5
pokri ga sinj oblak oda svud tminami.
Od svud se plač čuje i tužba s uzdasi,
svaki duh tuguje, sve žalos porazi,
gdje tvoj dan smrtna noć obujmi tamnosti,10
ka skončat ne ima moć tve mnoge kriposti,
MATUFIĆU, časti grada Dubrovnika,
slobodo i vlasti i hvalo velika.
Nu tvoga imena ostaje i znanja
na svitu spomena ka ne ima skončanja,15
s kojom će sloviti u slavi neizmijernoj
i počten svud biti dom i rod i grad tvoj.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.150, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
