Усишу ловори и вехне трава и цвит,
и нî чут у гори славице жуберит;
ођоше све виле веселе њих пјесни,
тер туже и цвиле у горкој бољезни;
и сунчан свијетли зрак не свијети већ нами,5
покри га сињ облак ода свуд тминами.
Од свуд се плач чује и тужба с уздаси,
сваки дух тугује, све жалос порази,
гдје твој дан смртна ноћ обујми тамности,10
ка скончат не има моћ тве многе крипости,
МАТУФИЋУ, части града Дубровника,
слободо и власти и хвало велика.
Ну твога имена остаје и знања
на свиту спомена ка не има скончања,15
с којом ће словити у слави неизмијерној
и почтен свуд бити дом и род и град твој.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.150, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
