Opet, jaok! stril svoju koj nigđar nî lika,
omasti u moju tužno krv smrt prika.
Smrt k rani ku njekad u srce zda meni,
priloži drugu sad, a umrit moć mi nî.
Ter dosle što živ bih, dočekah zlo veće, 5
i da još sad ne umrih, čudim se odveće.
Što mi duh ne gre van? što drugo život moj
zdrži, neg boljezan i smrtni nepokoj?
Sad znam da vesele samo smrt skončaje,
a umrit ki žele da za tih ne haje. 10
Boles mâ bolesti dobiva sve na svit,
ni mojom već svijesti možem njoj odolit.
Ah, Višnji ki tvoga cić naše ljubavi
sina pridragoga na gorku smrt spravi,
dopusti meni ti, molim te smiljeno, 15
ovi trud podniti cić tebe strpljeno.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 161, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
