Опет, јаок! стрил своју кој нигђар нî лика,
омасти у моју тужно крв смрт прика.
Смрт к рани ку њекад у срце зда мени,
приложи другу сад, а умрит моћ ми нî.
Тер досле што жив бих, дочеках зло веће, 5
и да још сад не умрих, чудим се одвеће.
Што ми дух не гре ван? што друго живот мој
здржи, нег бољезан и смртни непокој?
Сад знам да веселе само смрт скончаје,
а умрит ки желе да за тих не хаје. 10
Болес мâ болести добива све на свит,
ни мојом већ свијести можем њој одолит.
Ах, Вишњи ки твога цић наше љубави
сина придрагога на горку смрт справи,
допусти мени ти, молим те смиљено, 15
ови труд поднити цић тебе стрпљено.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 161, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
