O ti, ka stvor svaki rastvaraš na svitu
kroz tvoj mač prijaki u gnjivu srditu,
da li hoć moćju tvom, prid kojom svak preda,
mu mlados životom rastavit prî reda?
da li će nebo zgar i zvizde podniti,5
da mi sad tuj nehar ti budeš stvoriti?
da li će duh se moj od mene dijeliti,
s kim malo tolikoj živil sam na sviti?
da li će rastavit duša se od kosti
u prvi moje cvit nezrele mladosti?10
da li će tve strile prî me, jaoh, raniti,
neg budu me vile vrijednu čas izriti?
da li hoć, daleče od moga da stana
ma duša uteče od mene skončana?
Ovdi nidno krilo rodjaka moga ni,15
milosno da dilo plakaje učini.
Od mojih ovdi ni nikoga na dvori,
svom rukom da meni me oči zatvori.
Cvit, ki se usadi ter svenuv pade van,
opet se pomladi, kad dođe ljetnji dan,20
i zmije napokon, ke stoje u travi,
tjeraju taj zakon usione naravi,
a nebog kad človik jednome svit ođe,
nikada veće vik na život ne dođe.
Težak, ki sva lita gre njive kopati,25
ne hoće vik žita nezrila zbirati,
i što god sunač zrak na zapad ne otide,
nikada tmasti mrak od noći ne pride.
O smrti nemila, a ti tvoj tamni jad
na moja nezrila još ljeta vodiš sad.30
Prid tvim se obrazom me bitje sad čini,
kako cvit prid mrazom u zimnjoj godini.
Da sasma svu diku mladosti me svene,
poče smrt svu sliku stavljati na mene.
Molju te ja za toj na konac ovih dni,35
o višnji bože moj, ki stvorac bi meni,
hoti me pomoći, da smrt zla, nemila
kroz strašne nje moći ne bi me smutila;
i kad me utrudi nje silos zla prika,
me zgrehe nadidi tva milos velika.40
