Tirena/Drugi at

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Tirena
Писац: Марин Држић
Drugi at


Prvi prizor[уреди]

VILA, za LJUBMIROM užežena, govori:

VILA

Srcem je kamena prem svaka nas vila
   prî neg nas ljuvena dosegne taj strila:
ne znamo što je cvil ni tuga na sviti,
   ni što je ljuven stril u srcu ćutiti,
ni što je, jaoh, žalos, ni što je boljezan
   ku pati taj mlados kroz ljubav noć i dan,
ni što je dragoga na svak čas žuditi,
   jaoh meni, bez koga nije moć živiti.
Nemoćan tko nî bio, taj ne zna što 'e bit zdrav;
   a tko nî ljubio, jaoh, ne zna što 'e ljubav!
Što ću rit od mene u srcu ka njekad
   tej strile ognjene ne čujah kako sad?
Ljubmira suzami ništa se ne boljah,
   ma gluha jak kami na njegov plač stojah;
a sada živiti bez njega nije mi moć
   bez njega cviliti meni je dan i noć.
Veliki bože moj, ako je znati moć,
   koji je sud ovoj, daj mi znat tvoja moć!
Kad žudim dragu stvar, ne mogu je imati,
   a imam tuj na har ku ne budu iskati.
Gdje te ću sad zvati, Ljubmiru ljuveni,
   gdje li te ću iskati u gori zeleni?
Sumnjim da zli satir oznobio tebe nî,
   jaoh, da te u nemir ni stavio pakljeni.
K vodi svak dohodi: pri vodi ću ovdi stat,
   da mi je štogodi za Ljubmira ispitat.
Gorko ću tužiti, Ljubmiru dragi moj,
   čim budu združiti izbrani ures tvoj.

Drugi prizor[уреди]

VLAŠIĆ MILJENKO popijevavši k vodi dohodi i s vilom govori, zašadči u ljubav:

MILJENKO

Mir s tobom, gospoje, i dobra kob svudi!
   Tužice svakoje višnji te sabljudi;
prolitje veselo cvitkom od ružice
   resio ti vik čelo i zlate kosice!
Na nebu što 'e gori u vječnoj svitlosti,
   kad su ovdi u gori tolike liposti?
Ah, tako t' bog shrani liposti tej tvoje
   i svega zla brani, ktij mi rit, gospoje,
ali si sletila s nebesa od višnjih,
   ali si ka vila od voda studenih,
ali te zelene dubrave sazdaše
   i tuj sad ljuvene želje dotiraše?
Tvrđi je kamena, nalipa gorč'ji je,
   od družstva ljuvena tko se tvoga krije.
Ka s' godi ti vila, ljepša s' ner sunačce,
   ka s' meni stravila ljepotom srdačce. -
Ah, da mi bit može u gori zeleni
   ovojzi, moj bože, da sam rob kupljeni,
priverna služica da joj sam uvike,
   ufana stražica nezgode ke prike,
da š njome zelencu uživam u gori
   pri živom studencu, kad sunce domori.
Koli bih ja rado tvoj se, vilo, zvao,
   za te drago stado i slatki dom ošao! -
Koje je cvitje ovoj? Gdi, bože, bi brano?

VILA

Pastiru, tamo stoj! Tuj ticat nî t' dano!

MILJENKO

Čudno ti 'e kićeno!

VILA

Ter stani malo tuj.

MILJENKO

Vidjet je: smičljeno.

VILA

                            Mir s tobom, nu me čuj!
Jeda si satira gdi vidil tireći
   Ljubmira pastira, umiješ mi što reći?

MILJENKO

Gospoje, dušu inu ja ovdi ne pozrih
   neg tebe jedinu cić koje vas umrih.

VILA

Pastiru, umro nis', svjedok sam ja tomu;
   ne izgub' istom svis i mir srcu tvomu.

MILJENKO

Ali ću skoro umrit, pridraga mâ vilo,
   ne budem ako prit tebi sad u krilo!

VILA

Ne umri, pastiru! Zemlje ove toj daju:
   u njih ki umiru veće ne ustaju.

MILJENKO

Gospoje, s tobom leć jednome ja bih rad,
   a makar ustat već ne budem prem nikad!

VILA

Što bi ti pribilo, da ležeš sa mnome?

MILJENKO

   Istom bi mi milo združit se s tobome.

VILA

Budi ti što žudiš! Slobodno priđ' k meni,
   i stan moj da vidiš u vodi studeni.

Treći prizor[уреди]

Ovdi vila skoči u hladenac, a MILJENKO se začudiv govori, pak RADAT izide.

MILJENKO

Ali me, gospoje, ovako ođe sad,
   da srce, jaoh, moje skončava gorki jad?!
Uteče od mene, neharna diklice,
   u vode studene, tere skri tve lice,
ter m' ovdi prijeku smrt zovući ostavi,
   da me prî bude strt i muke izbavi.
Vaj, da je srce toj tač gorko tko bi mnil
   ljeposti u rajskoj anđelske ove vil?!
Diklice, iznori, vrni mi veselje,
   čin' da me ne mori jadovno dreselje;
sunčanim pogledom Miljenka obasja',
   er smrtnim neredom na prješu ide tja.
Ali ćeš da t' ruku ja dodam, gospoje?
   Ček' neka se svuku. Gdi s', putačce moje?
Ružice rumena, gdi mi ti 'e ručica?
   Izid' da t' studena ne naudi vodica;
a žî mi ti 'e i brijeme ručit se, mâ vilo,
   izidi tijeme, odkrij lice bilo!
Jes mlika, jes sira i, ktomu još bolje,
   ljubavi i mira, jes brašna dovolje.

Četvrti prizor[уреди]

MILJENKO i RADAT

RADAT

Miljenko, jes' li zdrav? Što se toj posluje?
   U vodi bogme 'e uprav, - prilično to oslu je!

MILJENKO

Ah, Rade, ovdi je jedna vil uplila
   lipotom ka mi je srdačce zanila;
prisvitli nje obraz sunačcu odsiva,
   a dika i ukras svakoja dobiva.

RADAT

Nesrića tuj ti je i bijeda uplila
   velika, ka ti je svu pamet odnila!
Oči ti 'e svojome uzela tamnosti
   noćnica, kojome tužan si zadosti. -
Je li tko, pomaga', u ovoj planini?
   Nut njegova vraga od vode što čini! -
Dvigni se otuda, maganjo nesvijesna! -
   Junaci, nut čuda! Otud, svinjo obijesna!

MILJENKO

Ne tiči, Radate, u mene, molju te,
   ne vrijedi, moj brate; me rane priljute!
ostan' se sad mene, er tvoja taj vika
   u muke ljuvene neće mi dat lika.

RADAT

Što te ću ostavit?! Besjede ke su toj?
   Ja te ću ozdravit, - bud' miran, nut postoj!
Ovi bat ozdravlja od nemoći svake,
   ljubavi izbavlja i svake zle mrake.

MILJENKO

Ne griješi tvu dušu, Radate, o meni,
   dosta je da tužu kroz plamen ljuveni!
Ubjen sam zadosti, a vidiš i ti toj,
   od ove liposti ka sakri obraz svoj
u vode studene, kad vidi zla ljubav
   sve strile ognjene da strati u me uprav,
ter m' ovdi prijeku smrt zovući ostavi,
   da me prî bude strt i muke izbavi.

RADAT

Bolje bi tisućkrat da te smrt umori
   neg da te sad Radat takoga u gori
pogleda, kijeme častan bi dosada.
   Načinja sve vrijeme, a pamet nikada!
Uteću! Takoga ne mogu te pozrit;
   po živoga boga, gledav te hoću umrit.

MILJENKO

Nemoćnu nikada zdrav ne razumije
   ni lačnu sit! Sada na tužna svak vije.

RADAT

Njeka je vražja bijes u ljudi udrila,
   ter im je prem svu svijes i pamet odnila.
Kad trbuh pun čuju, pjani i obijesni
   plaču i tuguju kroz njeke ljubezni;
na ljubav tuže se i lasni uzdišu,
   bez truda muče se, bez nemoći usišu;
i kako magare sito na Đurđev dan
   prdeći ne mare ni za čâs ni za stan,
obijesni neg idu ku pustoš slideći
   po ljuteh i hridu, gorska je vil mneći.
Uzme im bijes oči, vrag im se čini lip;
   taj dobro svjedoči pameti ki je slip.
Star obraz kigodi, napisan kom masti,
   vidjet im se zgodi, - tu t' im su sve slasti,
tu t' im su od gore gizdave sve vile,
   ljubeno s kijeh gore, ljubeno s kijeh cvile!
A Ljubav govore djeteta s krilama,
   nebo, zemlju, more ki smeta strilama,
gola breka, lijepa s trkačom na pleću;
   vele ga i slijepa i bijedu još veću.
Strilama, govore ognjenima njekim
   sve strijelja, ter gore srca ludim svakim;
i, prave, veći dil od strila tih trati
   iz lica koje vil gdi opći stojati.
Vragut bat ne znaju tej skićne što čine,
   neg istom sprdaju, er im moz ostine;
pamet im uzleti sljepački ter hode
   kud bijesi prokleti nesu ih i vode.
Što lačan ne haje toliko za ljubav?
   Rádi činit da je, napravio bi ih uprav:
motikom kako bih ali objetilicom
   ubrzo činio svih da se udru tjelicom,
da im s mesom sva obijes od oćasti spade
   i da im se vrati svijes, ter da o drugom rade,
da im se na svak čas ne prizira takoj
   vilinji lip obraz u sjeni u svakoj,
i pustoš da svaka s rilicam tustima
   toliko nî jaka potezat svud njima.
Nu vrime ozdravlja od svake obijesti,
   žeđa i glad izbavlja ljubene nesvijesti,
Hod' takoj zimnji dan, doći ćeš domome,
   vik neć' bit sit i pjan mutivodom tôme.

Peti prizor[уреди]

STOJNA ovdi ište MILJENKA sina i zove ga iz glasa; RADAT odgovara.

STOJNA

Voh, Miljenko, Miljenko! Tužna majka vele
   ištući te, sinko, lele majci lele!

RADAT

Tko Miljenka zove? Miljeniko ljubeni
   s vilama sad plove u vodi studeni.
Ne zovi Miljenka, vilinji er je vas.

STOJNA

   Od miloga sinka koji ve čuju glas?!

RADAT

Miljenka ostavi, Miljenko da takoj
   u slatkoj ljubavi provodi život svoj.
Ne brin' se nitko njim, - u vodi hladi se!

STOJNA

   Zaklinam te višnjim, Radate, vrati se!
Ukaž mi dijete toj, - sumnja me porazi!

RADAT

   Oto ti sinak tvoj u vodi gdi gazi.

STOJNA

Miljenko, što činiš?! Kamo si otišao?
   Vukovom, a ne mniš, živo si sve ošao?
Tuče t' se sve stado pusto po dubravi,
   ter staro i mlado na volju vuk davi, -
a ti se ne haješ! Vaj, ni znam kako toj
   jak manen tuj traješ u vodi život tvoj.
Što se toj od tebe sad čini? Gdi ti 'e vid?
   Kako sam od sebe, Miljenko, nije te stid?

RADAT

Danaska nije stida meu ljudmi nikako,
   razbora ni vida, - žive se opako:
stari se ne čtuju, kako razlog prosi,
   ni svjeti njih čuju; tim rika sve nosi!
Mlados je obijesna kakono sit tovar,
   za razlog nesvijesna, ne mari n'jednu stvar.

STOJNA

Miljenko, što mučiš? Hoće li razlog toj
   tvu majku da mučiš pod staros ovakoj?

MILJENKO

Ah, majko sinak tvoj nije oni ki je bio!

RADAT

   Vidimo i mi toj: pamet je izgubio.

MILJENKO

Jedna vil od gore, ke ures izbrani
   izrijet se ne more, srdačce me zani!
Nje lipos dobiva sve ine liposti,
   sunačcu odsiva nje obraz svitlosti! -
Oči me nikadar ne mogu viditi,
   gospoje, ljepšu stvar od tebe na sviti.
Diklice, izidi, dosta si norila,
   da te Radat vidi i majka mâ mila!

RADAT

Blizan se razbludio, a blizan mlađahan
   gorsku vilu vidio, ne javi nego san,
a blizan vil gorske u vodah zamirao
   i sirijene morske po gorah tirao.
Da li toj dostoji od tebe u staros
   tva majka, ka goji jak bosil tvu mlados,
da joj si odmjena i štap nje starosti
   i slatka spomena u nje nejakosti?

STOJNA

Moj sinko, kon vode usprizri se Vlahom
   da tance vil vode pod starim orahom;
ma to je nakazan, moj sinko, sve djavlja
   u napas noć i dan umrle kâ stavlja.
Zla napas kagodi tebe se 'e prizrila
   danaska pri vodi, - vil toj mi t' nî bila! -
Ka ti je, sinko moj, pametcu zamela
   i u zli nepokoj srdačce, jaoh, spela.

MILJENKO

Što 'e napas znam dosti, vil što. Vil taj bîše;
   nje rajske liposti oči ove vidiše.
Š njom ovdi govorih kako sad s tobome,
   srce joj otvorih, er gori za njome;
i prašah ju odkud je lipota tolika,
   na svitu er nigdje nije njojzi prilika:
Toj ne ktiv kazati, nače za Ljubmira
   njekoga prašati uzmnožna pastira,
od koga ništor ja ne umjevši joj riti
   u vodu skoči tja i tuj se ktje skriti.

STOJNA

Hoću da je istina i da je taj bila
   od gornjih planina gizdava kâ vila.
Moj sinko, tej vile ohvaone su ćudi,
   ni ljube ni mile naše ruke ljudi;
pastiri ubozim one se rugaju,
   tim ruzi i mnozim tužicu zadaju.
Uzmnožne pastire i ljube i mile,
   Radmile i Ljubmire, ohole tej vile;
a tobom rug tvore i tebe u nemir
   stavljaju i more jak lovac gorsku zvir.
Cić toga, sinko moj, g domu se it spravi;
   a vas sî zlotvor tvoj s tom vilom ostavi,
koja se tobome očito naruga
   ne ktiv te sobome u gori za druga.
Ter od kmeckih kćeri za dragu tvu ljubi
   najlipšu izberi ku t' srce već ljubi.

MILJENKO

Ah, majko, sa mnome srdačce moje nî,
   liposti rajskome lijepa ga vil zani.
Tim srcem sad ljubi izbirat nî meni, -
   me srce obljubi nje ures ljuveni,
me srce služit njoj u život odluči
   i pak kad tijelo ovoj s dušom se razluči.
Tim mene ostav'te pri hladencu š njome,
   a vi se odprav'te bez mene domome.

STOJNA

Moj sinko, što je toj? Da li majku milu
   ostavit hoć' takoj za pustu tuj vilu?!
Koja te njegova i prsi ovim dojî
   i lijepo pjestova i kako cvit gojî,
da joj si u staros tvojome mladosti
   odmjena i radost, ne uzrok žalosti!

MILJENKO

Hotješe toj zvizde, višnji sud hotje toj
   nje lipos i gizde da slidim vas vik moj!

RADAT

Zla pamet hoće toj, a ovi bat hoće
   da ovdi taj bijes tvoj ostavi sve zloće.
Bez bata nî lika djetetu obijesnu,
   slatka rič i vika većma udi nesvijesnu.

MILJENKO

Radate, boga rad ohaj se, ohaj se
   bolesna mene sad i razlogu daj se!
Taj tvoj bat ne liječi od gorke ljubavi,
   zaman su i riječi, - tim sve toj ostavi!

RADAT

Ček', sve ću ostavit, tako ne bio človik!
   Batom ćeš ozdravit, u kom je tebi lik.

Šesti prizor[уреди]

Ovdi MILJENKO uteče, a RADAT se obrne k STOJNI i govori:

RADAT

Veljah ti ja, Stojna: oženi dijete toj,
   neka si pokojna, - ti ne ktje čut svjet moj!
Obijesna djeteta ukroti ženome,
   neka se zla sjeta zabavi domome.
Er djecu svu sada, kom se ki izleže,
   ljuveni bijes vlada i oganj zli žeže;
za ženom er bijesne u polju kako konj
   kobile obijesne kad čuje gdi ke vonj.
A kad su združeni s domaćom dan i noć,
   već bijesi ljubeni ne imaju svrh njih moć;
ukroti kobila obijesna paripa,
   tom igrom i vila domori prilipa.
Tad stoje domome, po gori ne skaču
   za pustoši kome, - djeca im usplaču,
kruha im usprose, zabudu svu ljubav,
   ter idu da nose domome kako mrav.
Sad ti je ne mneći sve palo zlo u skut, -
   mnokrat se ne kteći natrta na zao put.
Nu dosle što bi, bi! Odsada, sestrice,
   brijeme je i tebi da pojmiš dušice,
da veće počineš pri ognju sjedeći
   i da se ne brineš svim takoj hodeći.
Tko trudi u mlados i stanom se brine
   razlog je u staros da trudom počine.
Djevojku plemku tim, od dobrih rođenu,
   ka se će brinut svim, vodi domom sinu,
ka ti će djeteta domome zabavit
   i tuge opeta ovake izbavit,
ka te će odmijenit u kućne sve posle
   i ljubit i scijenit, a razlog bi i dosle.

STOJNA

Bijedna ti odmjena nevjesta sadanjih,
   a sjetna taj scjena ku čine od starih!
Susjectvo svjedoči toj dobro, Radate,
   tko ne ima oči ne vidi, moj brate!
Nevjeste t' mi sade očasti sve goje,
   o kući ne rade, na gizde nastoje.
Njih je taj posao vas obrve tančati
   i laštiti obraz, - ne presti ni tkati;
i sve se nadzirat nad bistra jedzera,
   i gizde tuj smijerat vazdan do večera.
U kose uvijat i biser i zlato
   i ludo se smijat nastoje sve na to,
i tance voditi s pastiri od gore,
   na svoj stan mrziti cić nješta što 'e gore.
Ne svrši im se pir, nastoje od prve
   s sinovmi u nemir postavit svekrve;
tere sinka draga od majke sve mile,
   i mirna i blaga, hudobe odile,
da kami proplače od muke tuj na njih.
   Život je taj, brače, nevjesta sadanjih!

RADAT

Prc, Stojna, odveće razlozi tančiš ti!
   Griha i zle sreće svak ima na sviti,
bez griha nidan nî pod nebom živ človik;
   toj vele razumni, i tomu nije lik,
da drug druga svoga kakono zvir kosi,
   ma jedan drugoga da bracki podnosi.
Kad bi se po sebi človik vas vidio,
   zloćom druzih ne bi, ma sebe pogrdio;
er nije človika tač blaga pod nebi
   ki vraga velika ne ima pri sebi.
Oto mi počesmo druzih grinje tresti,
   a i mi čisti nijesmo, mâ sestro, žî mi ti.
I ako od mladih može se što riti,
   bogme se od starih ne može zlo skriti.
Može se od mene rit, a bogme i od tebe,
   er vi stare žene sve ste tkane sebe.
Mi stari učimo svu mlados od gore,
   a nas ne umimo naučiti ništore.
Kolika oholas i s njome mala moć
   u starih jes danas, izrijet ju nije moć,
ka je sva u hvali da od sto godišta
   još bi djecu imali, - što istina nije ništa!
Zavide ludjaci djetinskome bijesu
   čineći se jaci i krjepki što nijesu;
i ako su odsvuda sjedinave glave,
   zelena im je kúda kako u luka, prave!
Ma toj ka od žena njim bude virovat,
   ona će studena vazda už njih tugovat!
Ma što ću od vas rit starica nesvisnih?
   Zlo se ne more skrit, - pune ste grinja svih:
slobodan ki jezik otresao još vas nî,
   da tadi vrag velik veće u vas ne bijesni?
Svjedoče svi ljudi, i mladi i stari,
   er za vaše ćudi svud se pakao vari.
Sinovi svidoče, na kojih svaka vas
   kako kokoš kvoče u kući na svak čas,
ter im je trijebi iz doma bježati,
   vragovi er ne bi s vami mogli stati.
A kad se staricom koja vas zvat čuje,
   ukriviv rilicom pogano uspsuje:
"Jošte sam pristala, ako i peset godiš
   jes er sam se udala, - govore, - a što mniš?"
A vraguta zuba u glavi ne uzima,
   i uzvidi se duba i hodom i svima.
Dano je mladicam o gizdah da rade,
   ali nî staricam da se čine mlade.
S brjemenom u mladih pamet mlada vitri,
   a kazat se u starih ima razum hitri.
A psovat nevjeste počnete za ništa
   govore: "Nijeste prilične k nam ništa!
U toj doba vaše ne pristav svaka nas
   prediješe i tkaše, ne znaše što je las;
a kuća naredna kako crkva biješe,
   po kući er vrijedna nevjesta idiješe."
Ter takoj uskose kako kruh mladice
   i na njih nos nose jak na pristavnice.
I ka je svetija i jošte bolja svim,
   ta je mrzećija svekrvam nemilim.
A sve je prokleta toj vaša oholas,
   nemilo ka smeta kućni mir na svak čas;
s stola zapovijedat hoćete svakako
   i svemu zakon dat, a živit opako.
Trijebi je onomu bit života sveta
   tko hoće drugomu dat nauka i svjeta.

STOJNA

Uh, brižna, nisam ja, Rade, takej ćudi,
   da ni Jela tvoja, - tim po pravdi sudi!

RADAT

Ni prsti nijesu svi jednaci od ruke,
   ni žene nijeste vi sve takoj zle struke.
Govori se onim koje su zle ćudi,
   a ženam tim vrlim: tebi nauk budi.
Pođ'mo zvat Dragića i ostalih! Hodimo
   ovoga djetića, da domom vodimo;
i ako ne ktje it, trijebi će bit tada
   silome ga vodit, - nut našega jada!

STOJNA

Neka idu ja sade u selo po čeljad,
   a ti ostan' š njim, Rade, molju te boga rad.

RADAT

Budi ti! A ti pođ' i nemoj ništa cknit,
   najbrže š njima dođ' prî neg gdje bude it.



Ovdi STOJNA ide po čeljad, a RADAT za MILJENKOM otide; i svršuje drugi at.