Тирена/Други ат
| ←Први ат | Тирена Писац: Марин Држић Други ат |
Третји ат→ |
Први призор[уреди]
ВИЛА
Срцем је камена прем свака нас вила
прî нег нас љувена досегне тај стрила:
не знамо што је цвил ни туга на свити,
ни што је љувен стрил у срцу ћутити,
ни што је, јаох, жалос, ни што је бољезан
ку пати тај младос кроз љубав ноћ и дан,
ни што је драгога на свак час жудити,
јаох мени, без кога није моћ живити.
Немоћан тко нî био, тај не зна што 'е бит здрав;
а тко нî љубио, јаох, не зна што 'е љубав!
Што ћу рит од мене у срцу ка њекад
теј стриле огњене не чујах како сад?
Љубмира сузами ништа се не бољах,
ма глуха јак ками на његов плач стојах;
а сада живити без њега није ми моћ
без њега цвилити мени је дан и ноћ.
Велики боже мој, ако је знати моћ,
који је суд овој, дај ми знат твоја моћ!
Кад жудим драгу ствар, не могу је имати,
а имам туј на хар ку не буду искати.
Гдје те ћу сад звати, Љубмиру љувени,
гдје ли те ћу искати у гори зелени?
Сумњим да зли сатир ознобио тебе нî,
јаох, да те у немир ни ставио пакљени.
К води свак доходи: при води ћу овди стат,
да ми је штогоди за Љубмира испитат.
Горко ћу тужити, Љубмиру драги мој,
чим буду здружити избрани урес твој.
Други призор[уреди]
МИЉЕНКО
Мир с тобом, госпоје, и добра коб свуди!
Тужице свакоје вишњи те сабљуди;
пролитје весело цвитком од ружице
ресио ти вик чело и злате косице!
На небу што 'е гори у вјечној свитлости,
кад су овди у гори толике липости?
Ах, тако т' бог схрани липости теј твоје
и свега зла брани, ктиј ми рит, госпоје,
али си слетила с небеса од вишњих,
али си ка вила од вода студених,
али те зелене дубраве саздаше
и туј сад љувене жеље дотираше?
Тврђи је камена, налипа горч'ји је,
од дружства љувена тко се твога крије.
Ка с' годи ти вила, љепша с' нер суначце,
ка с' мени стравила љепотом срдачце. -
Ах, да ми бит може у гори зелени
овојзи, мој боже, да сам роб купљени,
приверна служица да јој сам увике,
уфана стражица незгоде ке прике,
да ш њоме зеленцу уживам у гори
при живом студенцу, кад сунце домори.
Коли бих ја радо твој се, вило, звао,
за те драго стадо и слатки дом ошао! -
Које је цвитје овој? Гди, боже, би брано?
ВИЛА
Пастиру, тамо стој! Туј тицат нî т' дано!
МИЉЕНКО
Чудно ти 'е кићено!
ВИЛА
Тер стани мало туј.
МИЉЕНКО
Видјет је: смичљено.
ВИЛА
Мир с тобом, ну ме чуј!
Једа си сатира гди видил тирећи
Љубмира пастира, умијеш ми што рећи?
МИЉЕНКО
Госпоје, душу ину ја овди не позрих
нег тебе једину цић које вас умрих.
ВИЛА
Пастиру, умро нис', свједок сам ја тому;
не изгуб' истом свис и мир срцу твому.
МИЉЕНКО
Али ћу скоро умрит, придрага мâ вило,
не будем ако прит теби сад у крило!
ВИЛА
Не умри, пастиру! Земље ове тој дају:
у њих ки умиру веће не устају.
МИЉЕНКО
Госпоје, с тобом лећ једноме ја бих рад,
а макар устат већ не будем прем никад!
ВИЛА
Што би ти прибило, да лежеш са мноме?
МИЉЕНКО
Истом би ми мило здружит се с тобоме.
ВИЛА
Буди ти што жудиш! Слободно приђ' к мени,
и стан мој да видиш у води студени.
Трећи призор[уреди]
МИЉЕНКО
Али ме, госпоје, овако ође сад,
да срце, јаох, моје скончава горки јад?!
Утече од мене, нехарна диклице,
у воде студене, тере скри тве лице,
тер м' овди пријеку смрт зовући остави,
да ме прî буде стрт и муке избави.
Вај, да је срце тој тач горко тко би мнил
љепости у рајској анђелске ове вил?!
Диклице, изнори, врни ми весеље,
чин' да ме не мори јадовно дресеље;
сунчаним погледом Миљенка обасја',
ер смртним нередом на прјешу иде тја.
Али ћеш да т' руку ја додам, госпоје?
Чек' нека се свуку. Гди с', путачце моје?
Ружице румена, гди ми ти 'е ручица?
Изид' да т' студена не науди водица;
а жî ми ти 'е и бријеме ручит се, мâ вило,
изиди тијеме, одкриј лице било!
Јес млика, јес сира и, ктому још боље,
љубави и мира, јес брашна довоље.
Четврти призор[уреди]
РАДАТ
Миљенко, јес' ли здрав? Што се тој послује?
У води богме 'е управ, - прилично то ослу је!
МИЉЕНКО
Ах, Раде, овди је једна вил уплила
липотом ка ми је срдачце занила;
присвитли ње образ суначцу одсива,
а дика и украс свакоја добива.
РАДАТ
Несрића туј ти је и биједа уплила
велика, ка ти је сву памет однила!
Очи ти 'е својоме узела тамности
ноћница, којоме тужан си задости. -
Је ли тко, помага', у овој планини?
Нут његова врага од воде што чини! -
Двигни се отуда, магањо несвијесна! -
Јунаци, нут чуда! Отуд, свињо обијесна!
МИЉЕНКО
Не тичи, Радате, у мене, мољу те,
не вриједи, мој брате; ме ране приљуте!
остан' се сад мене, ер твоја тај вика
у муке љувене неће ми дат лика.
РАДАТ
Што те ћу оставит?! Бесједе ке су тој?
Ја те ћу оздравит, - буд' миран, нут постој!
Ови бат оздравља од немоћи сваке,
љубави избавља и сваке зле мраке.
МИЉЕНКО
Не гријеши тву душу, Радате, о мени,
доста је да тужу кроз пламен љувени!
Убјен сам задости, а видиш и ти тој,
од ове липости ка сакри образ свој
у воде студене, кад види зла љубав
све стриле огњене да страти у ме управ,
тер м' овди пријеку смрт зовући остави,
да ме прî буде стрт и муке избави.
РАДАТ
Боље би тисућкрат да те смрт умори
нег да те сад Радат такога у гори
погледа, кијеме частан би досада.
Начиња све вријеме, а памет никада!
Утећу! Такога не могу те позрит;
по живога бога, гледав те хоћу умрит.
МИЉЕНКО
Немоћну никада здрав не разумије
ни лачну сит! Сада на тужна свак вије.
РАДАТ
Њека је вражја бијес у људи удрила,
тер им је прем сву свијес и памет однила.
Кад трбух пун чују, пјани и обијесни
плачу и тугују кроз њеке љубезни;
на љубав туже се и ласни уздишу,
без труда муче се, без немоћи усишу;
и како магаре сито на Ђурђев дан
прдећи не маре ни за чâс ни за стан,
обијесни нег иду ку пустош слидећи
по љутех и хриду, горска је вил мнећи.
Узме им бијес очи, враг им се чини лип;
тај добро свједочи памети ки је слип.
Стар образ кигоди, написан ком масти,
видјет им се згоди, - ту т' им су све сласти,
ту т' им су од горе гиздаве све виле,
љубено с кијех горе, љубено с кијех цвиле!
А Љубав говоре дјетета с крилама,
небо, земљу, море ки смета стрилама,
гола брека, лијепа с тркачом на плећу;
веле га и слијепа и биједу још већу.
Стрилама, говоре огњенима њеким
све стријеља, тер горе срца лудим сваким;
и, праве, већи дил од стрила тих трати
из лица које вил гди опћи стојати.
Врагут бат не знају теј скићне што чине,
нег истом спрдају, ер им моз остине;
памет им узлети сљепачки тер ходе
куд бијеси проклети несу их и воде.
Што лачан не хаје толико за љубав?
Рáди чинит да је, направио би их управ:
мотиком како бих али објетилицом
убрзо чинио свих да се удру тјелицом,
да им с месом сва обијес од оћасти спаде
и да им се врати свијес, тер да о другом раде,
да им се на свак час не призира такој
вилињи лип образ у сјени у свакој,
и пустош да свака с рилицам тустима
толико нî јака потезат свуд њима.
Ну вриме оздравља од сваке обијести,
жеђа и глад избавља љубене несвијести,
Ход' такој зимњи дан, доћи ћеш домоме,
вик нећ' бит сит и пјан мутиводом тôме.
Пети призор[уреди]
СТОЈНА
Вох, Миљенко, Миљенко! Тужна мајка веле
иштући те, синко, леле мајци леле!
РАДАТ
Тко Миљенка зове? Миљенико љубени
с вилама сад плове у води студени.
Не зови Миљенка, вилињи ер је вас.
СТОЈНА
Од милога синка који ве чују глас?!
РАДАТ
Миљенка остави, Миљенко да такој
у слаткој љубави проводи живот свој.
Не брин' се нитко њим, - у води хлади се!
СТОЈНА
Заклинам те вишњим, Радате, врати се!
Укаж ми дијете тој, - сумња ме порази!
РАДАТ
Ото ти синак твој у води гди гази.
СТОЈНА
Миљенко, што чиниш?! Камо си отишао?
Вуковом, а не мниш, живо си све ошао?
Туче т' се све стадо пусто по дубрави,
тер старо и младо на вољу вук дави, -
а ти се не хајеш! Вај, ни знам како тој
јак манен туј трајеш у води живот твој.
Што се тој од тебе сад чини? Гди ти 'е вид?
Како сам од себе, Миљенко, није те стид?
РАДАТ
Данаска није стида меу људми никако,
разбора ни вида, - живе се опако:
стари се не чтују, како разлог проси,
ни свјети њих чују; тим рика све носи!
Младос је обијесна каконо сит товар,
за разлог несвијесна, не мари н'једну ствар.
СТОЈНА
Миљенко, што мучиш? Хоће ли разлог тој
тву мајку да мучиш под старос овакој?
МИЉЕНКО
Ах, мајко синак твој није они ки је био!
РАДАТ
Видимо и ми тој: памет је изгубио.
МИЉЕНКО
Једна вил од горе, ке урес избрани
изријет се не море, срдачце ме зани!
Ње липос добива све ине липости,
суначцу одсива ње образ свитлости! -
Очи ме никадар не могу видити,
госпоје, љепшу ствар од тебе на свити.
Диклице, изиди, доста си норила,
да те Радат види и мајка мâ мила!
РАДАТ
Близан се разблудио, а близан млађахан
горску вилу видио, не јави него сан,
а близан вил горске у водах замирао
и сиријене морске по горах тирао.
Да ли тој достоји од тебе у старос
тва мајка, ка гоји јак босил тву младос,
да јој си одмјена и штап ње старости
и слатка спомена у ње нејакости?
СТОЈНА
Мој синко, кон воде успризри се Влахом
да танце вил воде под старим орахом;
ма то је наказан, мој синко, све дјавља
у напас ноћ и дан умрле кâ ставља.
Зла напас кагоди тебе се 'е призрила
данаска при води, - вил тој ми т' нî била! -
Ка ти је, синко мој, паметцу замела
и у зли непокој срдачце, јаох, спела.
МИЉЕНКО
Што 'е напас знам дости, вил што. Вил тај бîше;
ње рајске липости очи ове видише.
Ш њом овди говорих како сад с тобоме,
срце јој отворих, ер гори за њоме;
и прашах ју одкуд је липота толика,
на свиту ер нигдје није њојзи прилика:
Тој не ктив казати, наче за Љубмира
њекога прашати узмножна пастира,
од кога ништор ја не умјевши јој рити
у воду скочи тја и туј се ктје скрити.
СТОЈНА
Хоћу да је истина и да је тај била
од горњих планина гиздава кâ вила.
Мој синко, теј виле охваоне су ћуди,
ни љубе ни миле наше руке људи;
пастири убозим оне се ругају,
тим рузи и мнозим тужицу задају.
Узмножне пастире и љубе и миле,
Радмиле и Љубмире, охоле теј виле;
а тобом руг творе и тебе у немир
стављају и море јак ловац горску звир.
Цић тога, синко мој, г дому се ит справи;
а вас сî злотвор твој с том вилом остави,
која се тобоме очито наруга
не ктив те собоме у гори за друга.
Тер од кмецких кћери за драгу тву љуби
најлипшу избери ку т' срце већ љуби.
МИЉЕНКО
Ах, мајко, са мноме срдачце моје нî,
липости рајскоме лијепа га вил зани.
Тим срцем сад љуби избират нî мени, -
ме срце обљуби ње урес љувени,
ме срце служит њој у живот одлучи
и пак кад тијело овој с душом се разлучи.
Тим мене остав'те при хладенцу ш њоме,
а ви се одправ'те без мене домоме.
СТОЈНА
Мој синко, што је тој? Да ли мајку милу
оставит хоћ' такој за пусту туј вилу?!
Која те његова и прси овим дојî
и лијепо пјестова и како цвит гојî,
да јој си у старос твојоме младости
одмјена и радост, не узрок жалости!
МИЉЕНКО
Хотјеше тој звизде, вишњи суд хотје тој
ње липос и гизде да слидим вас вик мој!
РАДАТ
Зла памет хоће тој, а ови бат хоће
да овди тај бијес твој остави све злоће.
Без бата нî лика дјетету обијесну,
слатка рич и вика већма уди несвијесну.
МИЉЕНКО
Радате, бога рад охај се, охај се
болесна мене сад и разлогу дај се!
Тај твој бат не лијечи од горке љубави,
заман су и ријечи, - тим све тој остави!
РАДАТ
Чек', све ћу оставит, тако не био чловик!
Батом ћеш оздравит, у ком је теби лик.
Шести призор[уреди]
РАДАТ
Вељах ти ја, Стојна: ожени дијете тој,
нека си покојна, - ти не ктје чут свјет мој!
Обијесна дјетета укроти женоме,
нека се зла сјета забави домоме.
Ер дјецу сву сада, ком се ки излеже,
љувени бијес влада и огањ зли жеже;
за женом ер бијесне у пољу како коњ
кобиле обијесне кад чује гди ке воњ.
А кад су здружени с домаћом дан и ноћ,
већ бијеси љубени не имају сврх њих моћ;
укроти кобила обијесна парипа,
том игром и вила домори прилипа.
Тад стоје домоме, по гори не скачу
за пустоши коме, - дјеца им усплачу,
круха им успросе, забуду сву љубав,
тер иду да носе домоме како мрав.
Сад ти је не мнећи све пало зло у скут, -
мнократ се не ктећи натрта на зао пут.
Ну досле што би, би! Одсада, сестрице,
бријеме је и теби да појмиш душице,
да веће починеш при огњу сједећи
и да се не бринеш свим такој ходећи.
Тко труди у младос и станом се брине
разлог је у старос да трудом почине.
Дјевојку племку тим, од добрих рођену,
ка се ће бринут свим, води домом сину,
ка ти ће дјетета домоме забавит
и туге опета оваке избавит,
ка те ће одмијенит у кућне све после
и љубит и сцијенит, а разлог би и досле.
СТОЈНА
Биједна ти одмјена невјеста садањих,
а сјетна тај сцјена ку чине од старих!
Сусјецтво свједочи тој добро, Радате,
тко не има очи не види, мој брате!
Невјесте т' ми саде очасти све гоје,
о кући не раде, на гизде настоје.
Њих је тај посао вас обрве танчати
и лаштити образ, - не прести ни ткати;
и све се надзират над бистра једзера,
и гизде туј смијерат ваздан до вечера.
У косе увијат и бисер и злато
и лудо се смијат настоје све на то,
и танце водити с пастири од горе,
на свој стан мрзити цић њешта што 'е горе.
Не сврши им се пир, настоје од прве
с синовми у немир поставит свекрве;
тере синка драга од мајке све миле,
и мирна и блага, худобе одиле,
да ками проплаче од муке туј на њих.
Живот је тај, браче, невјеста садањих!
РАДАТ
Прц, Стојна, одвеће разлози танчиш ти!
Гриха и зле среће свак има на свити,
без гриха нидан нî под небом жив чловик;
тој веле разумни, и тому није лик,
да друг друга свога каконо звир коси,
ма један другога да брацки подноси.
Кад би се по себи чловик вас видио,
злоћом друзих не би, ма себе погрдио;
ер није чловика тач блага под неби
ки врага велика не има при себи.
Ото ми почесмо друзих гриње трести,
а и ми чисти нијесмо, мâ сестро, жî ми ти.
I ако од младих може се што рити,
богме се од старих не може зло скрити.
Може се од мене рит, а богме и од тебе,
ер ви старе жене све сте ткане себе.
Ми стари учимо сву младос од горе,
а нас не умимо научити ништоре.
Колика охолас и с њоме мала моћ
у старих јес данас, изријет ју није моћ,
ка је сва у хвали да од сто годишта
још би дјецу имали, - што истина није ништа!
Завиде лудјаци дјетинскоме бијесу
чинећи се јаци и крјепки што нијесу;
и ако су одсвуда сјединаве главе,
зелена им је кúда како у лука, праве!
Ма тој ка од жена њим буде вироват,
она ће студена вазда уж њих туговат!
Ма што ћу од вас рит старица несвисних?
Зло се не море скрит, - пуне сте гриња свих:
слободан ки језик отресао још вас нî,
да тади враг велик веће у вас не бијесни?
Свједоче сви људи, и млади и стари,
ер за ваше ћуди свуд се пакао вари.
Синови свидоче, на којих свака вас
како кокош квоче у кући на свак час,
тер им је тријеби из дома бјежати,
врагови ер не би с вами могли стати.
А кад се старицом која вас зват чује,
укривив рилицом погано успсује:
"Јоште сам пристала, ако и песет годиш
јес ер сам се удала, - говоре, - а што мниш?"
А врагута зуба у глави не узима,
и узвиди се дуба и ходом и свима.
Дано је младицам о гиздах да раде,
али нî старицам да се чине младе.
С брјеменом у младих памет млада витри,
а казат се у старих има разум хитри.
А псоват невјесте почнете за ништа
говоре: "Нијесте приличне к нам ништа!
У тој доба ваше не пристав свака нас
предијеше и ткаше, не знаше што је лас;
а кућа наредна како црква бијеше,
по кући ер вриједна невјеста идијеше."
Тер такој ускосе како крух младице
и на њих нос носе јак на приставнице.
I ка је светија и јоште боља свим,
та је мрзећија свекрвам немилим.
А све је проклета тој ваша охолас,
немило ка смета кућни мир на свак час;
с стола заповиједат хоћете свакако
и свему закон дат, а живит опако.
Тријеби је оному бит живота света
тко хоће другому дат наука и свјета.
СТОЈНА
Ух, брижна, нисам ја, Раде, такеј ћуди,
да ни Јела твоја, - тим по правди суди!
РАДАТ
Ни прсти нијесу сви једнаци од руке,
ни жене нијесте ви све такој зле струке.
Говори се оним које су зле ћуди,
а женам тим врлим: теби наук буди.
Пођ'мо зват Драгића и осталих! Ходимо
овога дјетића, да домом водимо;
и ако не ктје ит, тријеби ће бит тада
силоме га водит, - нут нашега јада!
СТОЈНА
Нека иду ја саде у село по чељад,
а ти остан' ш њим, Раде, мољу те бога рад.
РАДАТ
Буди ти! А ти пођ' и немој ништа цкнит,
најбрже ш њима дођ' прî нег гдје буде ит.
Овди СТОЈНА иде по чељад, а РАДАТ за МИЉЕНКОМ отиде; и свршује други ат.