Status quo

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Status quo
Писац: Бранислав Нушић


     Мој пријатељ покојни Илија Ракић врло је лепо живио са својом женом све док не уђоше у моду ови женски шешири са великим ободом. Кад ми се једном приликом жалио, он ми је то овако објашњавао:
     — Пре, брате, били куси шешири, па кад шетам са женом, а ја видим где гледа она. И док су ти шешири трајали, морам признати, гледала је увек у земљу, ал’ од како изађоше ови шешири са широким ободом, нисам је могао контролисати и, дабоме, онда је могла гледати где је хтела. Ето, одатле поче међ нама други живот, па нас одведе и у конзисторију.
     И ви нећете веровати шта је све и колико патио мој пријатељ пред конзисториским вратима.
     Пође најпре своме пароху, као што је то већ ред у бракоразводним парницама и поче му се жалити на несносан живот у кући.
     — Ово се више не може трпити — вели он свештенику — оно више није кућа него пакао. Свађамо се, черупамо се, мрзимо се па, бога ми, и тучемо се, То се више не може издржати.
     А парох размишља, преврће књиге инђијеле, студира кобајаги, па му донесе решење којим се упућује на даљи брачни живот.
     — ’Ајд, мисли у себи мој пријатељ Илија, ваљда му ]е такав ред.
     И, покоравајући се томе реду, сноси и даље стрпљиво беду и невољу која га је снашла. А кад прође неко време, и кад муке дођоше у подгрлац, а он оде опет пароху.
     — Не може, па не може! — вели му очајно.
     — Упућујете се на даљи брачни живот! — вели му парох, пошто је опет разгледао књиге староставне.
     Он се врати са женом кући и "наставе брачни живот”, како се већ да наставити брачни живот после два мирења. И кад су већ, практикујући брачни живот, полупали по кући све тањире, рантљике и огледала, обрате се и по трећи пут пароху.
     — Не иде више ни дана! — вели он.
     — Ни сата! — додаје његова жена.
     А парох их упућује на конзисторију и, разуме се, док се конзисторија састане, размотри, размисли, пресуди, дотле ће они и даље морати продужити заједнички живот, све док не полупају све од кућнег намештаја што се да још полупати.
     Стоје они тако пред конзисториским вратима један месец, стоје два и три, стоје и чекају и најзад их зовну унутра и почну их саветовати да и даље продуже заједнички живот. Бадава грешни Илија вришти и буса се у груди и чупа коое и доказује да се у оној кући не може више живети, опет конзисторија вели:
     — Упућујемо вас на даљи заједнички живот.
     Е, сад вас молим, реците ми сами, зар овај европски Status quo на који нае Балканце осуђују стално европске конзисторије, кад се преведе на српски, не личи у свему на оно: „упућујемо вае на даљи брачни живот”.
     И ми смо, сваки за се или сви заједно, најпре отишли пароху, каквој Сили која нам је најближа, и пожалили се:
     — Оно се на Балкану не може више трпети, оно није више кућа, оно је пакао. Свађамо се, черупамо се, мрзимо се, па бога ми и тучемо се. То се више не може издржати.
     А дотична сила размишља, преврће књиге инђијеле, студира кобајаги, па тек вели:
     — Status quo.
     Ми Балканци натоваримо то Status quo на леђа и вратимо се кући, мислећи као, такав му је ред. Па кад прође неко време, ми хајд опет пароху:
     — Не може, па не може!
     — Status quo — одговара парох, пошто је опет разгледао књиге староставне.
     И ми се вратимо кући на продужење „Status quo". Сад настаје оно исто што и у Илијиној кући.
     Не ломимо до душе тањире, рантљике и огледала, али палимо куће, убијамо људе, бацамо железнице у ваздух, па кад све то свршимо, а ми опет хајд’ пароху:
     — Не иде више ни дана ни сата!
     А парох нас упућује на европску конференцију и, разуме се, док се та конференција састане, размотри, размисли, пресуди, дотле ћемо ми и даље практиковати "Status quo" све док не разоримо све мостове, док не порушимо све богомоље, док не дигнемо у ваздух све железнице и док не предамо пламену све вароши.
     И тад, отићи ћемо понова пред европску конзисторију и она ће ствар узети у озбиљну оцену и опет ће нам посаветовати: Status quo
     Ја знам и крај свему томе. Десиће се оно што се десило и са покојним мојим пријатељем Илијом Ракићем. Издржавао је док је могао муке и невоље, жалио се, тужио се, борио се, носио се, па је најзад и малаксао. Једнога је дана пресвиснуо, отерао га је у гроб заједнички живот. На надгробном споменику му и сад пише: „Овде почива Илија Ракић. Он је смрћу постигао оно што му је требало да би могао живети”.
     Тако ће исто бити и са нама Балканцима. Подносићемо ове муке и невоље, жалићемо се, тужићемо се, борићемо се и носићемо се, али уједно и изумираћемо, расељаваћемо се и разоравати огњишта своја. И једнога нас дана неће бити више ,а на нашој крстачи писаће: „Овде је живео један народ, али је умро од Status quo.
     Тако ће то бити и тако је увек бивало, кад год су сити гладнима препоручивали: „Не једи!” а пијани жеднима: „Не пиј”! и бесни беднима: „Трпи”!