Status quo

Status quo Pisac: Branislav Nušić

     Moj prijatelj pokojni Ilija Rakić vrlo je lepo živio sa svojom ženom sve dok ne uđoše u modu ovi ženski šeširi sa velikim obodom. Kad mi se jednom prilikom žalio, on mi je to ovako objašnjavao:
     — Pre, brate, bili kusi šeširi, pa kad šetam sa ženom, a ja vidim gde gleda ona. I dok su ti šeširi trajali, moram priznati, gledala je uvek u zemlju, al’ od kako izađoše ovi šeširi sa širokim obodom, nisam je mogao kontrolisati i, dabome, onda je mogla gledati gde je htela. Eto, odatle poče međ nama drugi život, pa nas odvede i u konzistoriju.
     I vi nećete verovati šta je sve i koliko patio moj prijatelj pred konzistoriskim vratima.
     Pođe najpre svome parohu, kao što je to već red u brakorazvodnim parnicama i poče mu se žaliti na nesnosan život u kući.
     — Ovo se više ne može trpiti — veli on svešteniku — ono više nije kuća nego pakao. Svađamo se, čerupamo se, mrzimo se pa, boga mi, i tučemo se, To se više ne može izdržati.
     A paroh razmišlja, prevrće knjige inđijele, studira kobajagi, pa mu donese rešenje kojim se upućuje na dalji bračni život.
     — ’Ajd, misli u sebi moj prijatelj Ilija, valjda mu ]e takav red.
     I, pokoravajući se tome redu, snosi i dalje strpljivo bedu i nevolju koja ga je snašla. A kad prođe neko vreme, i kad muke dođoše u podgrlac, a on ode opet parohu.
     — Ne može, pa ne može! — veli mu očajno.
     — Upućujete se na dalji bračni život! — veli mu paroh, pošto je opet razgledao knjige starostavne.
     On se vrati sa ženom kući i "nastave bračni život”, kako se već da nastaviti bračni život posle dva mirenja. I kad su već, praktikujući bračni život, polupali po kući sve tanjire, rantljike i ogledala, obrate se i po treći put parohu.
     — Ne ide više ni dana! — veli on.
     — Ni sata! — dodaje njegova žena.
     A paroh ih upućuje na konzistoriju i, razume se, dok se konzistorija sastane, razmotri, razmisli, presudi, dotle će oni i dalje morati produžiti zajednički život, sve dok ne polupaju sve od kućneg nameštaja što se da još polupati.
     Stoje oni tako pred konzistoriskim vratima jedan mesec, stoje dva i tri, stoje i čekaju i najzad ih zovnu unutra i počnu ih savetovati da i dalje produže zajednički život. Badava grešni Ilija vrišti i busa se u grudi i čupa kooe i dokazuje da se u onoj kući ne može više živeti, opet konzistorija veli:
     — Upućujemo vas na dalji zajednički život.
     E, sad vas molim, recite mi sami, zar ovaj evropski Status quo na koji nae Balkance osuđuju stalno evropske konzistorije, kad se prevede na srpski, ne liči u svemu na ono: „upućujemo vae na dalji bračni život”.
     I mi smo, svaki za se ili svi zajedno, najpre otišli parohu, kakvoj Sili koja nam je najbliža, i požalili se:
     — Ono se na Balkanu ne može više trpeti, ono nije više kuća, ono je pakao. Svađamo se, čerupamo se, mrzimo se, pa boga mi i tučemo se. To se više ne može izdržati.
     A dotična sila razmišlja, prevrće knjige inđijele, studira kobajagi, pa tek veli:
     — Status quo.
     Mi Balkanci natovarimo to Status quo na leđa i vratimo se kući, misleći kao, takav mu je red. Pa kad prođe neko vreme, mi hajd opet parohu:
     — Ne može, pa ne može!
     — Status quo — odgovara paroh, pošto je opet razgledao knjige starostavne.
     I mi se vratimo kući na produženje „Status quo". Sad nastaje ono isto što i u Ilijinoj kući.
     Ne lomimo do duše tanjire, rantljike i ogledala, ali palimo kuće, ubijamo ljude, bacamo železnice u vazduh, pa kad sve to svršimo, a mi opet hajd’ parohu:
     — Ne ide više ni dana ni sata!
     A paroh nas upućuje na evropsku konferenciju i, razume se, dok se ta konferencija sastane, razmotri, razmisli, presudi, dotle ćemo mi i dalje praktikovati "Status quo" sve dok ne razorimo sve mostove, dok ne porušimo sve bogomolje, dok ne dignemo u vazduh sve železnice i dok ne predamo plamenu sve varoši.
     I tad, otići ćemo ponova pred evropsku konzistoriju i ona će stvar uzeti u ozbiljnu ocenu i opet će nam posavetovati: Status quo
     Ja znam i kraj svemu tome. Desiće se ono što se desilo i sa pokojnim mojim prijateljem Ilijom Rakićem. Izdržavao je dok je mogao muke i nevolje, žalio se, tužio se, borio se, nosio se, pa je najzad i malaksao. Jednoga je dana presvisnuo, oterao ga je u grob zajednički život. Na nadgrobnom spomeniku mu i sad piše: „Ovde počiva Ilija Rakić. On je smrću postigao ono što mu je trebalo da bi mogao živeti”.
     Tako će isto biti i sa nama Balkancima. Podnosićemo ove muke i nevolje, žalićemo se, tužićemo se, borićemo se i nosićemo se, ali ujedno i izumiraćemo, raseljavaćemo se i razoravati ognjišta svoja. I jednoga nas dana neće biti više ,a na našoj krstači pisaće: „Ovde je živeo jedan narod, ali je umro od Status quo.
     Tako će to biti i tako je uvek bivalo, kad god su siti gladnima preporučivali: „Ne jedi!” a pijani žednima: „Ne pij”! i besni bednima: „Trpi”!