Rano rani na vodicu Mare,
mimo bile dvore Ivanove,
Ive je je s prozora gledao,
gledao je ter je govorio:
„Ne ran tako na vodicu, Mare, 5
mimo bile dvore Ivanove,
jer ćeš doći dvoru obljubljena!"
Zato Mare haje i ne haje,
ona ide što god može boje,
a po za njon na konjicu Ive. 10
Kad su došli na Dunaj na vodu,
tiho no je Ive govorio:
„Mare moja, napoj meni konja,
ja ću tebi kad ti budeš moja!"
Ona mu je konja napojila, 15
pokle mu se konjac napojio,
on ne gleda ni konja ni vidro,
nego samo Mare bile ruke,
pak je meće na konja prida se,
pak je vodi u gore zelene, 20
pak je jubi tri dana i noći,
i ćetrti litnji dan do podne.
Pokle jon se lica najubio,
on se penje na visoke jele
i zaviče iz grla tankoga: 25
„Mare moja, tebe majka zove!"
„„Neka zove uzvat joj se neću,
ko me jubi, neka me i hrani,
ako nećeš ti mene hraniti,
ti me koji kajno janje malo!" 30
Kad je Ive Maru razumio,
hitro se je na noge skoćio,
pa on vadi nože slebrnjake,
pa hi daje Mari u srdajce,
pak je pokri s travon ditelinon, 35
a po licu svilenon mahramon,
pa on ide Mari na dvorove,
ispo dvora tankim glason zove,
iz dvora se niko ne ozivje,
nego stara lipe Mare majka: 40
„Ko mi zove Maru, ćerku moju,
ko je zove, doma mi je nije,
evo ima tri dana i noći
i četrti litnji dan do podne!"
Njon je Ive tiho govorio: 45
„Kad ni Mare, daj mi Mare dare!"
Ona ide u Marine sobe,
meće dare u bile šudare,
a nji Ive na konja prida se,
a po za njin vila Plemakinja: 50
„Mudra bila lipe Mare majka,
mudra bila ma se privarila,
kad je Ivi dare povratila,
Mare njeja pod jelicon spava,
pokrivena travon ditelinon 55
a po licu svilenon mahramon!"
Kad je stara glase razumila,
ona j' išla u svoje kamare
i vazela nože slebrenjake
pa ji daje sebi u srdajce: 60
„Kad ni Mare, nek nije ni mene!"
Ka' bi bačva od barila bila,
kurva bila ka je ne bi pila!
MJESTO ZAPISA, KAZIVAČI, ZAPISIVAČI I VARIJANTE PJESAMA
Postira, 20. VI 1967. Kazivala Katica Glavinić r. Pulešеvić, siara 70 godina, rođ. u Škripu. Zapisao O. Delorko. Broj preuzete pjesmc je 49.
Varijanie (publicirane): O. Delorko, O pjesmi nađenoj u rukopisu V. Kapogrosa-Kavanjina. Mogućnostt 1962, br. 5, str. 465—471. U tom ćlanku naveo sam pet varijanata toga motiva: prvu koju je pronašao prof. Andre Jutonić među rukopisima Vicka Kapogrosa — Kavarnjina (1769—1838), drugu iz štampane zbirke D. S. Karamana Marjanska vila (pogledaj pjesmu Ljubovnik krvnik. str. 19—22) te tri varijante koje sam ja zapisao u naše dane, i to jednu g. 1958. u Primoštenu, drugu g. 1959. u Gustrini, bliiu Marine kod Trogira i treću g. 1960. u Grohotama na otoku Šolta. Ovom zgodom upozoravam na to da završni stih zapisah u Gustirni glasi: "pa je koje kano janje malo", a ne kako stoji u tom broju Mogućnosti (v. str. 467). Ima, na žalost, drugih pogrešaka u tim mojim zapisima objavljenima u tom broju Mogućnosti.
Varijante (rukopisne): M. Ostojić, Narodne pjesme II itd., br. pj. 116 (Postira) i 147 (Povlja).
Референце
Извор
Olinko Delorko: Narodne pjesme otoka Brača, "Narodna umjetnost", 1980, Vol. 11/12 No. 1, 1975., str. 208-209.
