Рано рани на водицу Маре,
мимо биле дворе Иванове,
Иве је је с прозора гледао,
гледао је тер је говорио:
„Не ран тако на водицу, Маре, 5
мимо биле дворе Иванове,
јер ћеш доћи двору обљубљена!"
Зато Маре хаје и не хаје,
она иде што год може боје,
а по за њон на коњицу Иве. 10
Кад су дошли на Дунај на воду,
тихо но је Иве говорио:
„Маре моја, напој мени коња,
ја ћу теби кад ти будеш моја!"
Она му је коња напојила, 15
покле му се коњац напојио,
он не гледа ни коња ни видро,
него само Маре биле руке,
пак је меће на коња прида се,
пак је води у горе зелене, 20
пак је јуби три дана и ноћи,
и ћетрти литњи дан до подне.
Покле јон се лица најубио,
он се пење на високе јеле
и завиче из грла танкога: 25
„Маре моја, тебе мајка зове!"
„„Нека зове узват јој се нећу,
ко ме јуби, нека ме и храни,
ако нећеш ти мене хранити,
ти ме који кајно јање мало!" 30
Кад је Иве Мару разумио,
хитро се је на ноге скоћио,
па он вади ноже слебрњаке,
па хи даје Мари у срдајце,
пак је покри с травон дителинон, 35
а по лицу свиленон махрамон,
па он иде Мари на дворове,
испо двора танким гласон зове,
из двора се нико не озивје,
него стара липе Маре мајка: 40
„Ко ми зове Мару, ћерку моју,
ко је зове, дома ми је није,
ево има три дана и ноћи
и четрти литњи дан до подне!"
Њон је Иве тихо говорио: 45
„Кад ни Маре, дај ми Маре даре!"
Она иде у Марине собе,
меће даре у биле шударе,
а њи Иве на коња прида се,
а по за њин вила Племакиња: 50
„Мудра била липе Маре мајка,
мудра била ма се приварила,
кад је Иви даре повратила,
Маре њеја под јелицон спава,
покривена травон дителинон 55
а по лицу свиленон махрамон!"
Кад је стара гласе разумила,
она ј' ишла у своје камаре
и вазела ноже слебрењаке
па ји даје себи у срдајце: 60
„Кад ни Маре, нек није ни мене!"
Ка' би бачва од барила била,
курва била ка је не би пила!
МЈЕСТО ЗАПИСА, КАЗИВАЧИ, ЗАПИСИВАЧИ I ВАРИЈАНТЕ ПЈЕСАМА[уреди]
Постира, 20. VI 1967. Казивала Катица Главинић р. Пулешевић, сиара 70 година, рођ. у Шкрипу. Записао О. Делорко. Број преузете пјесмц је 49.
Варијание (публициране): О. Делорко, О пјесми нађеној у рукопису V. Капогроса-Кавањина. Могућностт 1962, бр. 5, стр. 465—471. У том ћланку навео сам пет варијаната тога мотива: прву коју је пронашао проф. Андре Јутонић међу рукописима Вицка Капогроса — Каварњина (1769—1838), другу из штампане збирке D. С. Карамана Марјанска вила (погледај пјесму Љубовник крвник. стр. 19—22) те три варијанте које сам ја записао у наше дане, и то једну г. 1958. у Примоштену, другу г. 1959. у Густрини, блииу Марине код Трогира и трећу г. 1960. у Грохотама на отоку Шолта. Овом згодом упозоравам на то да завршни стих записах у Густирни гласи: "па је које кано јање мало", а не како стоји у том броју Могућности (в. стр. 467). Има, на жалост, других погрешака у тим мојим записима објављенима у том броју Могућности.
Варијанте (рукописне): M. Остојић, Народне пјесме II итд., бр. пј. 116 (Постира) и 147 (Повља).
