Prilijepa Elena, ka bi cvijet ljeposti,
videć se satrena od teške starosti,
uze se gledati u ogled ter kliče
zrcala pitati: "Rec' mi, moj svjetniče,
jesam li ovo ja, kaži mi istinu,
s ke zgorje sva Troja, s ke Prijam poginu,
s ke tisuću odveze drijeva se s Grečije
i s koje smače se sve carstvo Azije?
Ako sam ista ja, gdi mi je iz oči
veselo ke mi sja sunačce s istoči?
Gdje li pram zlaćeni, snježano gdje lice,
gdi koralj rumeni i usti ružice?
Oživi, Paride, sred tvoga života
da oči tve vide što 'e naša ljepota!
Taka da sam bila kad me si vidio,
ni Troja zgorila ni bi ti zgorio.
Udunu plam se i sam lud i mlad kijem gori,
nu nije moć zdunut plam kijem Troja dogori."
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
