Прилијепа Елена, ка би цвијет љепости,
видећ се сатрена од тешке старости,
узе се гледати у оглед тер кличе
зрцала питати: "Рец' ми, мој свјетниче,
јесам ли ово ја, кажи ми истину,
с ке згорје сва Троја, с ке Пријам погину,
с ке тисућу одвезе дријева се с Гречије
и с које смаче се све царство Азије?
Ако сам иста ја, гди ми је из очи
весело ке ми сја суначце с источи?
Гдје ли прам злаћени, сњежано гдје лице,
гди кораљ румени и усти ружице?
Оживи, Париде, сред твога живота
да очи тве виде што 'е наша љепота!
Така да сам била кад ме си видио,
ни Троја згорила ни би ти згорио.
Удуну плам се и сам луд и млад кијем гори,
ну није моћ здунут плам кијем Троја догори."
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
