Pravi mi, ružice, smirno te ja molim,
zač imaš tužice, neka se jur bolim,
er viđu tva mlados da ćuti dresel'je,
ka biješe prî rados i rajsko vesel'je.
Rači mi, cvite, reć jeda sam ča ja kriv, 5
zašto, dim, na svit već ne bih rad stati živ;
jer kada naziru prisvital tvoj obraz,
srdačcem umiru i kopnim kako mraz.
Cić koji čas mene gdi vidiš, taj hrlo,
kako cvit ki vene, prikloniš tve grlo; 10
a sad se potuži, ličca ti pomrče,
ter tvomu jur sluzi mni da se na nj srče.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
