Прави ми, ружице, смирно те ја молим,
зач имаш тужице, нека се јур болим,
ер виђу тва младос да ћути дресел'је,
ка бијеше прî радос и рајско весел'је.
Рачи ми, цвите, рећ једа сам ча ја крив, 5
зашто, дим, на свит већ не бих рад стати жив;
јер када назиру присвитал твој образ,
срдачцем умиру и копним како мраз.
Цић који час мене гди видиш, тај хрло,
како цвит ки вене, приклониш тве грло; 10
а сад се потужи, личца ти помрче,
тер твому јур слузи мни да се на њ срче.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
