Pokli me služenje i vjerna ljubav ma
prid tobom smilenje, gospoje, ne ima,
čemu 'e život moj pun jada i tuga
i da se zovem tvoj vjeran rob i sluga?
Čemu su me pjesni, u kojieh tve dike 5
i tvoj glas uresni slavim ja sve vike?
Čemu su, gospoje, služenja sva moja,
za službe kad moje ćutim plač bez broja?
Čemu 'e željeti tvoj ures sad meni
za ljubav združiti, kad drago tebi ni'? 10
Čemu 'e zvat' pomoć u tebe meni sad,
kada ti boles hoć' da ćutim i gork jad?
Čemu 'e moliti tvoj ures, gospoje,
da budeš pozriti na tuge sej moje,
kad nećeš začuti molenje ni moj glas, 15
u kom se plač čuti i smrtni moj poraz?
Kako noć' da živu, gdje, vilo, ostaje
život moj u gnjivu, koji me skončaje,
gdje plačni još trudí i želje ljuvene
obstrieše od svudi žalosna, job, mene? 20
Čudim se, da sam živ krov plamen ljuveni,
toliki da me gnjiv i dosle skončal ni';
er kad bi stup kamen što sam ja plačni bil,
činil bi gork plamen da pukne u sto dil;
a trpi ljuveno srdašce vaj moje 25
toj stanje pakljeno i srgjbe tej tvoje,
i trpjet' odluči, dokli me tva liepos
ili prem izmuči, ili da ku milos.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
