Покли ме служење и вјерна љубав ма
прид тобом смилење, госпоје, не има,
чему 'е живот мој пун јада и туга
и да се зовем твој вјеран роб и слуга?
Чему су ме пјесни, у којиех тве дике 5
и твој глас уресни славим ја све вике?
Чему су, госпоје, служења сва моја,
за службе кад моје ћутим плач без броја?
Чему 'е жељети твој урес сад мени
за љубав здружити, кад драго теби ни'? 10
Чему 'е зват' помоћ у тебе мени сад,
када ти болес хоћ' да ћутим и горк јад?
Чему 'е молити твој урес, госпоје,
да будеш позрити на туге сеј моје,
кад нећеш зачути молење ни мој глас, 15
у ком се плач чути и смртни мој пораз?
Како ноћ' да живу, гдје, вило, остаје
живот мој у гњиву, који ме скончаје,
гдје плачни још трудí и жеље љувене
обстриеше од свуди жалосна, јоб, мене? 20
Чудим се, да сам жив кров пламен љувени,
толики да ме гњив и досле скончал ни';
ер кад би ступ камен што сам ја плачни бил,
чинил би горк пламен да пукне у сто дил;
а трпи љувено срдашце вај моје 25
тој стање пакљено и сргјбе теј твоје,
и трпјет' одлучи, докли ме тва лиепос
или прем измучи, или да ку милос.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
