Pokli, dušo mâ ljubljena

Pokli, dušo mâ ljubljena
Писац: Иван Бунић Вучић

* * *

Pokli, dušo mâ ljubljena,
   hoćeš slugu umorena,
      veće na svijeti
      neću živjeti
      kad ti je milo
      da umrem nemilo.

Nu prije negli pođem s svijeta
   i mlađahna svršim ljeta,
      rec' mi, gospoje,
      sve dobro moje,
      u čem ti skrivih
      čim verno živih.

Ali, diko mâ jedina,
   velika je mâ krivina
      ere dni gubih
      čim željno ljubih
      mlađahnu tebe
      već nego sebe.

Jaoh, nesrećna služba moja
   taku platu ne dostoja;
      nije pravedno,
      jaoh, da neredno
      s nijedne krivine
      sluga pogine.

Ali er su ruže bile
   mene mlada zamamile;
      jer me zani
      pogled sunčani,
      u kom je dzora
      ka dan otvora,

ne bi, ne bi mâ krivina,
   o razbludo mâ jedina,
      er dike mile
      na ljubav sile,
      ljepos ljuvena
      sama 'e žuđena.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.