Покли, душо мâ љубљена,
хоћеш слугу уморена,
веће на свијети
нећу живјети
кад ти је мило
да умрем немило.
Ну прије негли пођем с свијета
и млађахна свршим љета,
рец' ми, госпоје,
све добро моје,
у чем ти скривих
чим верно живих.
Али, дико мâ једина,
велика је мâ кривина
ере дни губих
чим жељно љубих
млађахну тебе
већ него себе.
Јаох, несрећна служба моја
таку плату не достоја;
није праведно,
јаох, да нередно
с ниједне кривине
слуга погине.
Али ер су руже биле
мене млада замамиле;
јер ме зани
поглед сунчани,
у ком је дзора
ка дан отвора,
не би, не би мâ кривина,
о разблудо мâ једина,
ер дике миле
на љубав силе,
љепос љувена
сама 'е жуђена.
