Pjesan 146 (Nikola Nalješković)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Pjesan 146
Писац: Никола Наљешковић




PJESAN 146

Reci mi boga rad, moj cviete gizdavi,
     kroza č me tužno sad životom rastavi?
Toj li ja izdvorih na službi u tebe,
     na koj se raztvorih, i skončah sam sebe?
Toj li je plata ina, toj li ja dostoju, 5
     toj li se dat' ima za službu za moju ?
Ali toj dostoja ljuvezan velika,
     u kojzi mišl'jah ja s tobom bit'do vika?
Ti moju znaš viru i službu i ljubav,
     a ja sad umiru za tebe, kruno, prav. 10
Jeda t' bih nevjeran, hotjej mi, vilo, riet',
     ere ću daj miran za taj grieh moć' umriet';
jeda li do danas, gizdava gospodje,
     za me tvoj • slavni glas na manje čim dodje?
Jeda li ja uprav sa svu moć i krjepos 15
     ne stavih mu ljubav na rajsku tvu liepos?
A ti sad od mene i moje ljubavi
     ne činiš spomene, neg li me ostavi.
Jaoh, ali ne mož'znat'(?) u prvo još doba,
     kad vam se rekoh ja za slugu i roba,
odgovor er mi ti, gospoje, oni da,
     ako ćeš do smrti, inako ne nigda?
A sada pri' smrti, jedina gospodje,
     hoćeš me rastati od službe od tvoje.
Znaš, što mi veljaše, moj cviete gizdavi,
     u prvi od naše početak ljubavi,
sumneći(?) za malo taj ljubav da će bit'?
     a sada, ma hvalo, ti ju lioć' pogubit'.
Jaoh, jecla na đruzieh tuj ljubav obrati?
     reci mi, za ki grieh sa mnom ju prikrati.
Što ti ja učinih, ter me tač pogubi,
     ako ti drag ne bih, za što me obljubi?
Da ljubav tuj prvu ne budu ja tebi
     nosio, neg lavu, činil mi toj ne bi;
a ti sad, koja si gospoja svih gospoj,
     veomi porazi ljuvezan i trud moj.
Meni je podnieti za tebe sve milo,
     što godi hoćeš ti, gizdava ma vilo.
Nu bih ja znati rad, što te to usili,
     da ljubav tvoju sad od moje razdili.
Ako sam što ja kriv, reci mi, er ću sam
     učinit', veće živ na svietu da niesam.
Nu cienim, da nigdar, od kli sam tvoj bio,
     nećeš nać', jednu stvar da ti sam griešio
koliko vrieme jes, od koli služu ja
     and'jelski tvoj ures, koji mi suncem sja.
Gospodje, dobro znaš, od kli te ja poznah,
     ti mnome da vladaš, tebi se samoj dah;
za tebe izbranu kolike ja vile
     ostavih na stranu, ke me su ljubile;
ke me su ljubile, i ke me do smrti
     ne bi viek pustile ovakoj kako ti.
Tebi je od ruga, za što ćeš vazda moć'
     za tebe nać' sluga koliko godi hoc';
al što ću ja veće, po kli me odje ti?
     nijedna sad neće htjet' na me pozriti.
Ne bih j*a viek inu služiti mogao,
     neg tebe jedinu, koju sam obrao.
Togaj rad, gospodje, tvu.liepos ja molju,
     da me sad ne odje u ovu nevolju. 60
To li ti služba ma i ljubav nie mila,
     na ku me s' ti sama, gospoje stavila,
i toj li, kruno, hoc' sa mnom se rastati,
     toga ja neću moć' učinit' do smrti.
Za toj me svršeno, gospoje, umori, 65
     a takoj ljuveno veće me ne mori.
Er ti ću pravo riet', moj cviete izbrani:
     ja ću tvoj i uinriet'; i s bogom ostani!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 433 године.