PJESAN 140
Vrhu sve na saj sviet, moj cviete izbrani,
hotjej mi tužnoj riet', za što me tač rani;
u čem ti sgrieših ja, tere me ostavi,
jaoh, ali gospoja druga te zatravi?
Kako toj može bit', da ljubav svu našu 5
postavi u zabit, jaoh, i stvar najdražu?
Ako si ti drugu obljubil gospodju,
neka daj za slugu tamo k vam ja dodju;
ako li ni toj neć', ni misliš ti k meni
ovamo priti već, moj cviete rumeni; 10
nu se daj spomeni od cvieta, ki si ti
pridao, jaoh, meni, kad htieše otiti,
govoreć sa svu moć, za ljubav za tvoju
da ti ga dan i noć ja čuvam i goju;
ter mi se kun'jaše, da veće na saj sviet 15
dražu stvar ne znaše, nego taj jedan cviet;
koji ti ne žene, er sunce ne vidi,
na pospjeh neg vene, i sahne, i blidi.
Kroz toj te sad molju, ne moj da ja veće
podnosim nevolju za taj cviet i smeće; 20
po kli ga tač odje, reci mi neka daj
u štetu ne poclje, a ti ga druziem daj;
ter ga ću podati onomuj, sa svu moć
ki ga će čuvati gojeći dan i noć,
kako no ti njegda, kad mi se kun'jaše, 25
od smrti da t' liek da, kad željno vonjaše.
Molim te ja za toj, odgovor da mi daš,
ako hoc'život moj, koji mi skončavaš;
ter ću ja poznati ljubav svu i viru,
ka me će skončati, i za ku umiru. 30
Nu te ja još molju, smiluj se na mene,
smilujuši(?) nevolju, s ke mlados ma vene.
A drugo neću t' riet', neg cviete izbrani,
ne Čini željno mriet', i s bogom ostani!
