ватској – у крајевима, дакле, у којима је основа бугар могла постати од vulgarus, од честога и живога додира с латинским елементом, под чијим је утицајем наш народ у оним крајевима очевидно био и који је чинио свакако културно виши елеменат. Даље нам се чини важна и та околност, што се прве две речи јављају тек од 16. века у оним крајевима, дакле баш од времена у коме пада развој далматинске књижевности и угледање њено на просте, народне песме. Осим тога ове речи у другим крајевима не долазе, а у народним песмама Вуковим и онима у Приморју имају значење простога, нискога – бугар-кабаница и бугарин, који једе из таса дрвенога и пије влашке бундурије. Даље оба ова примера као и поменута имена места, у којима је основа бугар, указују на прост, пастирски и сељачкки живот – бугарине, бугариновац, бугариште. На послетку и географски положај ових места пре говори за близину и везу с дубровачким и другим латинским колонијама но за близину и везу с именом народа бугарскога.
У овом тумачењу, као што се види, има нешто и од онога што је Миклошић овим поводом рекао: да су Бугари у Срба и Хрвата, који су више били ратници, били пастири, и
