МРТВИ (ДУШЕ МРТВИХ) наопако, да се М. неби вндео у огледапу и после се враћао за својон сликом. Понегде се прозори отворе тек кад се М. носи на покопање, да би душа слетела на крст и отпратила своје тело до гробља. При умирању лакше се растаје душа са телом код човека, којп је живео поштено и праведно, него код људи грешних. Код њих се, особито код оних, који су се за живота теже огрешили о праведност, често душа чак и не може да одели од тела све дотле, док се неправда не поправи или дотични не призна свој грех, на пр. тиме, што чини да се донесе камен, којим је померио међу свога комтиије, или теразије, на којима је криво мерио, или, ако је био зеленаш и тврдица, кључевп, којима је закључавао криво стечено благо и 'т. д. Одмах после издахнућа пази се добро хоће ли пролетети каква лептирица, а ако је виде кажу: »Ено му душа!«. На неким местима се верује, јамачно, више хришћанским утицајем, да душе праведника остављају своја телеса у облпку голуба, а могу их впдетп само чељад, која нису грешна. Кад се душа растала са телом, остаје она, према општем народном веровању, на земљи још четрдесет дана, и обилази сва места, куда је ишла п за живота. Према неким верспјама, она борави у шумп, води, мору, у впшим ваздушним сферама, па у облацима, на звездама, сунцу и месецу. На основу веровања, да се душе преминулих, бар прво време после смрти, баве у околинп, одакле су пошле на други свет, настао је, исто тако опште познат и рашпрен обичај, да се на столу у соби, одакле је М. изнет и сахрањен, нарочито првих неколико ноћи, оставља воде, внна, хлеба, колача, меса, негде само неколико зрна пшенице или брашна, да душа, када ту наиђе. нађе што за јело п пнће. У неким местима то се оставља на гробу, и то обично јела, која је покојник најраднје јео. Кад душа ту напђе и свега нађе, благосиља укућане, а кад ништа не затече, оИда их, кажу, проклпње, п зато се обпчно много на то пази. По неко још за жпвота наредп да му се, кад умре, уз тело постави нешто јела и пића. Понегде је обичај да се М. меће код главе: цвеће, воће п др. даровп. Ако неко умре у доба, кад се у задрузи кољу свиње илн друга која домаћа животиња, онда се понесе и део покојнику на гроб, обично бубрег, п закопа се редовно украј крста. Ако је доба воћу, онда се меће воћа, ако је о вашару или о коме већем празнику, оида медени колачи и др. У некпм нашим крајевима има обичај да се покојнику у џеп, или иначе у сандук или гроб поред њега, стави новаца, што подсећа на аналогно веровање старих, и неких млађнх народа са природном релпгијом, у превожење душа преко реке у подземпом свету и плаћање тога —
прелаза оболом. То, јамачно, још из природнорелигпских времена наслеђено предање живи у нашем народу некако контаминовано са хришћанским назорима п учењем, како на пр. сваку душу на оном свету дочека Св. Аранђео (или који други светитељ), па на теразије мери добра и зла дела њена. После тога мерења упућује сваку душу у рај, до кота води пут само преко пакла. Душн, којој су код мерења претегла добра дела, прави се мост преко пакла довољно широк и она лако пређе у рај, док оној, код које је однело. превагу зло живљење, начини се мост узан као длака п она неминовно пада у пакао. У везп са тим веровањем о прелажењу преко моста стоји, вероватно, и доста чест обичај да се М. одвежу ноге, т. ј. ваљда, да се лакше изује п да слободније може прелазити преко моста. Сем тога, према веровању нашег народа, пут душе на онај свет је дуг п заобилазан, води кроз многе и тешке кланце, где је дочекују зли, нечисти духови, ђаволи, којп је маме: »Ходи к нама, наша душо!«, а она треба да одговори: »Ваша нисам, ннт ћу вама, божја јесам, идем Богу«. Да се ти предели, куда пролази душа, представљају тамним и мрачнпм, сведочи и обичај стављања свећа уз мртваца, »да не пође душа покојникова на други свет у тамп«. У везп с тим има обнчај, да кад, рецимо, мајка покојника нли покојнице некоме пружи какав дар, па рекне: »Да се види на оном свету пред мојом Станнјом (или како је већ пок. име)«, они што прнмају дар, пољубе га и одговоре: »Да јој се види; Бог да је прости!« Место, где душа приспева после смрти, је ра.ј или пакао. Према народнон представљању, рај је на небу пред божјим престолом, пма облик лепе граднне, пуне цвећа, воћа н свакога добра, по којој шетају праведници и слушају анђеоско певање и пграње, док је пакао под земљом, под нашпм нбгама, у облику мрачне рупе, пуне змија, шкорпија, јакрепа и других .гадних животиња, у којој непрестано кључа врела снрдљива вода и загушљпви огањ, у коме се вечно муче грешницн. Према једнпма, душу дочекује на ономе свету родбпна п пријатељи, са којима се она ‘ поздравља, пспоручује поздраве п поруке са овога света, после чега се седа за ‘златну трпезу и ту се часте. Према другима, на оном свету ннко никог не познаје, нп отац сина, ни кћи мајку, само што могу познатп прво дете и оно њпх, дочим друге не (»Тамо све мотља п врпје«). Једино у рају се нешто познају међусобно, а у паклу не, јер је тамо све једно против другоме »ко козји рози«. Паклене муке душа, које тамо приспеју, представљају се различно. Негде држе да ђаволп кувају душе у котлу, негде да оне живе горе, а догоретп не могу. Ко Је на пр. убио човека, томе горе руке до рамена, ко је крао пли преотимао туђе, 898 —
